23.01.2011.
Ovog puta nismo baš orno prionule na postavljanje noviteta sa planinarenja. To ne znači da nam nije bilo lepo. Bilo je – kad o svemu mislimo iz ove perspektive. No, bilo je baš, baš, baš teških momenata u kojima je naša nemoć isplivala i kao da nas je ona rukovodila kroz osne(a)ženu prirodu. Ova priča, zato, više će ukazati na važnost za tehničku i fizičku spremnost u zimskom planinarenju, pa makar ona bila iz iskustva sa ovako male i bezazlne planine kao što je Rajac.
Kada smo kretali iz Beograda još je bio mrak. U njemu sneg je vejao već dva dana pa su ulice bile prekrivene, neočišćene, a sve je delovalo idilično, naročito pod žutim svetlima kod opštine Novi Beograd odakle smo krenuli.
 |
| Kod opštine |
U svojoj večitoj paranoji da će mi biti hladno ja, Oliva, obukla sam sve što je moglo da se obuče, od aktivnog veša (gornji i donji deo), termo pantalona, preko vunenih čarapa, polara, do dobre zimske jakne. Florina je u tome bila malo pribranija, pa je već u polasku autobusa izjavila da joj je vruće počevši da skida suvišne delove odeće.
Dok se autobus polako kretao kroz delove grada prekrivene snegom, pejzaž se menjao i postajao sve belji i belji. Mogle smo samo da zamislimo kako to izgleda tamo gde idemo, gde je sve skoro netaknuto i pod svežim snegom. Pre nego što ćemo da izađemo i krenemo na našu turu Florina je pojela sendvič sa puuuno meda. To ističemo jer pre nego što se krene na uspon po snegu veoma je važno imati energetski doručak. Prethodnih puta, kada smo kretale na uspon, ja bih jela tek kada napravimo veću pauzu, negde gore, a kako ne bih opteretila stomak pre uspona, ali ovoga puta se to pokazalo kao greška. U busu sam pojela samo bonžitu. (Evo i jednog članka iz Blica o tome šta treba jesti kad se krene na skijanje, a mi mislimo da isto važi i za planinare.)
Selo Ba
Autobus je stao u selu po imenu Ba, pored neke industrijske spodobe (kao i obično). Već sam pogled prema okolnim brdima obećavao je dobar provod. Krenuli smo betonskim putem koji je krivudao na gore, sasvim blago, a koji je pratio potočić sa velikim brojem vodopada. Nije duvao vetar, nije bilo hladno, i sve je bilo lako.
 |
| Spodoba u selu Ba |
 |
| Selo Ba |
 |
| Betosnki put i početak ture |
 |
| Priroda |
 |
| Mir |
 |
| Toplota |
 |
| Mali vodopadi |
Tamo gde se betosnki put pretvarao u stazu kojom je trebalo da idemo stajala je crkva, koju smo sve vreme mogli da vidimo. Svojim belim zidovima u onom snegu okružena belim drvećem, ličila je na ruske bajke. Fotografijom crkve završilo se moje redovno, opsesivno, fotografisanje, a sećam se da sam pogledavši stazu na gore rekla „sada počinje akcija”.
 |
| Pogled na gore |
 |
| Bajkovito |
Početak uspona
Kretali smo se u koloni jedan iza drugog. Bili smo baš zgusnuti jer su oni napred imali najteži zadatak – da prte sneg. Sneg je na tom delu bio prilično dubok, mislim da je neko rekao 40 cm. Srećom, mi smo bili pri kraju kolone. Staza je krivudala, okolo je bila šuma, a povremeno bi prolazili kroz šumske tunele. Uzbuđenje je počelo, ali nije dugo trajalo.
 |
| Kolona |
 |
| Prtina |
 |
| Sneg |
 |
| Pogled na dole |
Ne mogu tačno da se setim kada je meni postalo loše, ali je to osećanje dolazilo postepeno. Postepeno sam počela da gubim snagu u nogama, potom je počelo da mi snažno lupa srce, a onda mi je bilo muka. Shvatila sam da je grupa sa kojom idemo prilično brza i da ne pravi pauze onako kako smo sa vodičom Momirom pravili kad bi se peli uzbrdo (malo ideš, ideš, pa staneš, okreneš se i izduvaš). Bez obzira na brzinu kolone Florina i ja smo se povremeno okretale i izduvavale, ali posle nekog vremena baš smo bile u zaostatku, a meni je bilo još gore. Svakim novim korakom sam imala sve manje snage i želela sam da stanem i tu ostanem. Srećom, pri kraju kolone nalazila se grupa planinara sa puno strpljenja, koja je primetila da je moj osnovni problem natrontanost pa su mi rekli da skinem jaknu, a jedan od njih mi je uzeo ranac, mada sam bila sigurna da mi ranac nije problem, jer je bio baš lagan. Zahvaljujući njima, koji su me bodrili svojom duhovitošću, koji su se zaustavljali s vremena na vreme i tražili da odmorim, došli smo do prve visoravni, gde se nadalje nastavljao malo ravniji put, sa mnogo manje snega, gde nije bilo potrebno da se prti.
Florina je svo vreme išla ispred mene i komentarisala čarobnost predela, ali nažalost ništa od toga nije bilo zabeleženo. Njoj je bilo dobro i ona je fino gazila kroz sneg. Kasnije je čak i svoj štapa ustupila meni. Okretala se stalno u nadi da će ugledati osmeh na mom licu. A ja sam bila u takvom stanju da mi je bilo potpuno svejedno ako bi me svi napustili i otišli. U tom trenutku činilo mi se to kao najlakše i najbolje rešenje, iako sada zvuči veoma patetično. Moral mi je bio na veeeeoma niskoj lestvici.
I konačno, stigli smo do prve visoravni. Tu sam popila malo vode, mada sam bila opomenuta od strane vodiča jer je to dodatno zadržavanje.
 |
| Putokaz |
Dobre vode
Od visoravno je dalje put vodio do Dobrih voda. To je bilo naše prvo stajalište. Put je uglavnom bio ravan a tu i tamo bi bio neki uspon sa nerazrađenom prtinom. Kako bi došli do takvih delova meni bi bilo teško. Kako sam sve sa sebe poskidala, pa ostala i bez kape, rukavica i šala (jer šta god bi od toga na sebe stavila bilo bi mi muka) kada bih zbog nestabilnosti pala u sneg ruka bi mi se momentalno zaledila. Probala bih da očistim sneg, ali on je bio zalepljen, te sam posle nekog vremena odustala od toga i uvek bih posle pada na ruke, onako snežne, navlačila rukavice, da ih ugrejem, i potom opet skidala. I stigosmo konačno do Dobrih voda gde su nas čekali ostali planinari.
Ti ostali planinari bili su prilično smrznuti jer su nas, sa kraja kolone, čekali ravno 20 minuta. Kasnije sam u razgovoru sa Florinom komentarisala kako bi bilo pametnije da su tih 20 minuta rasporedili na sasvim kratke pauze. Po nama i pauza od bukvalno 30 sekundi je dovoljna. Da se stane, izduva nos, uhvati vazduh i opuste malo mišići. Naravno, svi oni imali su mnogo više kondicije od nas, ili bolje reći imali su kondicije, a mi ne. No opet. Kako piše na sajtu našeg društva, u Kodeksu planinarske etike, najbrži i najsnažniji planinar treba da se prilagodi najslabijem i najsporijem, jer planinarenje nije takmičarska disciplina već obuhvata mnogo toga.
Kako smo se svi okupili naš vodič, Vlada Radivojević, predložio je da se podelimo u tri grupe. Jedna bi išla u planinarski dom, preko Rajca. Druga bi išla sa njim do vrha Suvobora, a treća do Danilovog vrha, što bi bio najveći poduhvat u našoj turi. Florina i ja smo se odlučile za planinarski dom. Bilo je jasno da nemamo snage za neke veće akcije.
Dok je Vlada predlagao, Florina je jela svoj drugi sendvič, a ja preuzimala svoje stvari, oblačila se te taman kada sam htela da i ja pronađem svoj sendvič Vlada je proglasio pokret. I to momentalni.
Devetočlana grupa
Naša grupa brojala je devet planinara. Nju su predvodili Dragan i Vesna, muž i žena, koji imaju veliko planinarsko iskustvo i ujedno GPS. Dragan i Vesna su stvarno divni. Dragan je mene svo vreme pratio i kada je bilo potrebno prtio mi je stazu, a svima nama, kada je video da je teško ponavljao „polako, polako”. Meni je odlazak do Doma predstavljao veliku radost u nadi da će se moja agonija završiti veoma brzo. Veliko opterećenje sam imala i zbog toga da zadržavam celu kolonu i da se drugi zbog mene gnjave, pa je to odmah demoralisalo. Međutim nisam znala da nas je od tog Doma delilo još 10 km (što je u normalnim uslovima zaista jako malo, ali tada je izgledalo kao da treba peške do Beograda da idemo).
Krenuli smo. I odmah smo krenuli na pogrešnu stranu. Našli smo se na nekoj njivi, kada je Dragan shvatio da mu je to ipak nepoznat put i da ne treba u ovakvim uslovima da se krene u nova istraživanja, bez obzira šta pokazuje GPS.
 |
| Krenuli smo prvo na desnu stranu… |
 |
| …i shvatili da smo pogrešili |
 |
| A onda smo krenuli na drugu stranu |
Vreme je postajalo sve gore i gore. Spuštala se magla, pa uskoro nismo mogli da vidimo prst pred okom. To je ponekada izgledalo podjednako strašno i divno. Osećala sam se povremeno kao u Kurosavinom filmu „Snovi” u priči sa planinarima. Delovalo mi je kao da smo u pustinji koja je umesto peska imala sneg. Ništa se nije videlo – gore i dole je bilo belo, a levo, desno, napred i nazad, isto – belo. Ja i dalje nisam imala jaknu, kapu, šal, a Florina se plašila da ću se razboleti. Da sam mogla skinula bih i cipele i sve sa sebe jer mi se odeća činila kao oklop koji me steže i neda mi da se krećem. Nije mi bilo hladno.
 |
| Zaklon |
 |
| Poneko drvo |
 |
| Nešto |
Nisam sigurna da znam kako je tekao naš put do Doma. Znam da je jako dugo trajao, a da se meni ponekada činilo da hodam u mestu. Sada nas je bilo mnogo manje, i prtina ispred mene je bila mnogo manja, a sneg je bio mnogo dublji. Na nekim mestima nam je prelazio preko struka, na nekim mestima smo propadali... A meni su koraci onih ispred mene bili predugački, pa bih morala da zagazim u čist sneg u želji da nastavim dalje.
 |
| Magla |
 |
| U koloni |
 |
| Naša prtina |
 |
| Zaglavljeni u snegu |
Išli smo, išli po putanji na koju nas je navodio GPS, ali smo se često gubili, silazili sa puta i sl. (kažu da GPS maši po 200-300 m, a potrebno je ipak neko vreme da bi shvatili da je omašio – dok se pozicioniramo). Kako je sneg sve bio zavejao nisu mogle da se vide ni oznake na drveću, ako bi se ono uopšte pojavilo. Najsmešnije mi je bilo kada je Dragan rekao da idemo po obroncima šume, a mi nismo mogli da vidimo ni jedno jedino drvo. Polako neki su počeli da paniče, u želji da se odvoje i krenu sami, ali ih je Vesna smirivala i ubeđivala da zna gde smo i da ćemo sigurno stići do cilja. A ja, ja sam bila ubeđena da nikada neću stići do doma. Zbog mene pravili su te pauze od 30 sekundi, i bez njih bih sigurno ostala u toj snežnoj pustinji. Dragan mi je u nekom trenutku ponudio bonžitu i moram priznati da sam je smazala onako zaleđenu (da, da i ona može da se zaledi) i da sam živnula na neko vreme.
 |
| Polako nestaje iz vidokruga |
 |
| Zaleđeni nanosi po površini |
Kada je počeo da šiba neki jak vetar po nama, počela sam i da se oblačim. Taj jak vetar je nosio sa sobom i sneg koji nas je bockao kao neke iglice, a tekstura koja se pravila po površini snežnog pokrivača je bila fantastična i zabeležena u pozadini našeg malog mozga. U nekom trenutku, neko ko je išao prvi viknuo je „dalje nema”. Tu smo se svi slatko nasmejali, ali je stvarno izgledalo kao da je to kraj sveta pa provalija i da dalje nema. Skrenuli smo i nakon još malo hoda počela je da nam se ukazuju civilizacija. Istina u vidu napuštenih kuća, bar su tako izgledale, ali moguće je da su to bile vikendice.
 |
| Oliva u lošem stanju |
 |
| Zaleđena kosa |
Deo kolone, prednji deo, skrenuo je unutar neke nedovršene kuće, da napravi pauzu. Znali smo da smo blizu cilja pa je sve bilo mnogo lakše. Florina i ja smo popile malo čaja iz našeg termosa, jela nisam jer sam znala da ima još malo.
 |
| Utočište |
 |
| Okolne kuće |
 |
| Sve je zaleđeno… |
 |
| … |
 |
| …ali lepo |
Nakon tog odmora, krenuli smo dalje. Bili smo stvarno blizu, to nam je konačno rekao i putokaz. A onda smo se kao pravi drugari slikali.
 |
| Devetočlani tim |
 |
| i jedan slika |
 |
| Spas |
Planinarski dom
Konačno, nakon mnogo sati hoda, smestili smo se u Dom. Florina i ja smo se izgrlile, a onda smo isproveravale suvoću odeće, čarapa, cipela. Sve je bilo cakum, pakum. Naručili smo čorbu, kuvano vino, a onda i sve ostalo što ima. Ja sam otvorila konačno svoj sendvič i u slast ga smazala, samo što me je grlo grebuckalo. Dan kasnije, u ponedeljak, shvatila sam da nikada crvenije grlo u životu nisam imala. A pila sam i svoju totalno sleđenu vodu, koja se postepeno u Domu topila. Inače, flašice sa vodom su nam svima bile zaleđene.
 |
| Lekovita čorba od 100 dinara i kuvano vino od 150 |
Tu smo ćaskali, slušali iskustva drugih, slušali priče iz škole visokogorstva i bili srećni što smo tu. Čekali smo ostale grupe. Florina je polako zaspala, pored radijatora, na klupici (ja sam se malo razočarala što kao pravi planinarski dom ovaj nije imao kamin).
Dva sata nakon našeg povratka stigla je i druga grupa. Oni su se isto gubili, mučili i stigli umorni, a pola sata nakon njih stigla je i treća grupa u kojoj su bili najiskusniji planinari, a neki od njih su izjavili da se skoro nisu tako namučili i umorili. Svi su seli, jeli, pili i odmarali. Mrak je već bio pao, a nas je čekao spust.
Povratak u selo Ba
Polako smo krenuli. Florina i ja smo se potrudili da budemo među prvima da ne bi zaostali. Nismo imali lampe i baš smo se pokajale, mada smo se na kraju, bez posledica spustile po potpunom mraku. Grupe su se raštrkale, jer kada smo mi krenuli neki su još uvek večerali.
Spuštali smo se po betonskom seoskom putu. Imali smo 5 km do autobusa. I sve bi to bilo lako da se tokom dana nije sneg topio i da se tada, po noći, nije zaledio, pa je put bio jezivo klizav. Nekoliko puta smo bile blizu pada, ali srećom sve se dobro završilo.
Stigle smo do busa, tu smo se sreli i sa mojim prvim pomagačima, divnim ljudima koji su me terali da obećam da ću se i sledeće nedelje pojaviti u akciji.
Naš konačni skor bio je: naša grupa 20 km, ona do Suvobora 23 km, a ona do Danilovog vrha 27 km. U Domu su nam rekli da se to po ovakvom snegu računa duplo.
I nakon svega
Florina se nakon svega uplašila da sam ja završila sa planinarskom karijerom, ali naprotiv. Ni jednog trenutka se nisam pokajala što smo krenule. Istina je da nisam uživala, osim na momente, ali ovako nešto niko ne bi mogao da nam prepriča pa da mi iz toga naučimo (kao što ni ova cela priča ne može verodostojno da prenese osećanja i sam događaj). Ono što smo naučile je da za hodanje po snegu čovek mora:
– da ima mnogo dobru kondiciju,
– da jede nešto što će mu dati snagu, ali ga neće opteretiti,
– da pije dovoljno tečnosti tokom celog puta
– da gricka usput nešto što daje snagu
– da se ne obuče previše toplo, već da osluškuje svoje telo
– da održava ritam kretanja i što je najvažnije
– da se ne forsira, ako vidi da ne može, tj. da dobro proceni svoje mogućnosti jer posledice mogu biti katastrofalne.
