29.01.2011.

Rajac

Selo Ba – Dobre vode – Suvobor (864 m) – Danilov vrh (842 m)
23.01.2011.

Ovog puta nismo baš orno prionule na postavljanje noviteta sa planinarenja. To ne znači da nam nije bilo lepo. Bilo je – kad o svemu mislimo iz ove perspektive. No, bilo je baš, baš, baš teških momenata u kojima je naša nemoć isplivala i kao da nas je ona rukovodila kroz osne(a)ženu prirodu. Ova priča, zato, više će ukazati na važnost za tehničku i fizičku spremnost u zimskom planinarenju, pa makar ona bila iz iskustva sa ovako male i bezazlne planine kao što je Rajac.

Kada smo kretali iz Beograda još je bio mrak. U njemu sneg je vejao već dva dana pa su ulice bile prekrivene, neočišćene, a sve je delovalo idilično, naročito pod žutim svetlima kod opštine Novi Beograd odakle smo krenuli.

Kod opštine

U svojoj večitoj paranoji da će mi biti hladno ja, Oliva, obukla sam sve što je moglo da se obuče, od aktivnog veša (gornji i donji deo), termo pantalona, preko vunenih čarapa, polara, do dobre zimske jakne. Florina je u tome bila malo pribranija, pa je već u polasku autobusa izjavila da joj je vruće počevši da skida suvišne delove odeće.

Dok se autobus polako kretao kroz delove grada prekrivene snegom, pejzaž se menjao i postajao sve belji i belji. Mogle smo samo da zamislimo kako to izgleda tamo gde idemo, gde je sve skoro netaknuto i pod svežim snegom. Pre nego što ćemo da izađemo i krenemo na našu turu Florina je pojela sendvič sa puuuno meda. To ističemo jer pre nego što se krene na uspon po snegu veoma je važno imati energetski doručak. Prethodnih puta, kada smo kretale na uspon, ja bih jela tek kada napravimo veću pauzu, negde gore, a kako ne bih opteretila stomak pre uspona, ali ovoga puta se to pokazalo kao greška. U busu sam pojela samo bonžitu. (Evo i jednog članka iz Blica o tome šta treba jesti kad se krene na skijanje, a mi mislimo da isto važi i za planinare.)


Selo Ba


Autobus je stao u selu po imenu Ba, pored neke industrijske spodobe (kao i obično). Već sam pogled prema okolnim brdima obećavao je dobar provod. Krenuli smo betonskim putem koji je krivudao na gore, sasvim blago, a koji je pratio potočić sa velikim brojem vodopada. Nije duvao vetar, nije bilo hladno, i sve je bilo lako.

Spodoba u selu Ba
Selo Ba
Betosnki put i početak ture
Priroda
Mir
Toplota
Mali vodopadi

Tamo gde se betosnki put pretvarao u stazu kojom je trebalo da idemo stajala je crkva, koju smo sve vreme mogli da vidimo. Svojim belim zidovima u onom snegu okružena belim drvećem, ličila je na ruske bajke. Fotografijom crkve završilo se moje redovno, opsesivno, fotografisanje, a sećam se da sam pogledavši stazu na gore rekla „sada počinje akcija”.

Pogled na gore
Bajkovito


Početak uspona


Kretali smo se u koloni jedan iza drugog. Bili smo baš zgusnuti jer su oni napred imali najteži zadatak – da prte sneg. Sneg je na tom delu bio prilično dubok, mislim da je neko rekao 40 cm. Srećom, mi smo bili pri kraju kolone. Staza je krivudala, okolo je bila šuma, a povremeno bi prolazili kroz šumske tunele. Uzbuđenje je počelo, ali nije dugo trajalo.

Kolona
Prtina
Sneg
Pogled na dole

Ne mogu tačno da se setim kada je meni postalo loše, ali je to osećanje dolazilo postepeno. Postepeno sam počela da gubim snagu u nogama, potom je počelo da mi snažno lupa srce, a onda mi je bilo muka. Shvatila sam da je grupa sa kojom idemo prilično brza i da ne pravi pauze onako kako smo sa vodičom Momirom pravili kad bi se peli uzbrdo (malo ideš, ideš, pa staneš, okreneš se i izduvaš). Bez obzira na brzinu kolone Florina i ja smo se povremeno okretale i izduvavale, ali posle nekog vremena baš smo bile u zaostatku, a meni je bilo još gore. Svakim novim korakom sam imala sve manje snage i želela sam da stanem i tu ostanem. Srećom, pri kraju kolone nalazila se grupa planinara sa puno strpljenja, koja je primetila da je moj osnovni problem natrontanost pa su mi rekli da skinem jaknu, a jedan od njih mi je uzeo ranac, mada sam bila sigurna da mi ranac nije problem, jer je bio baš lagan. Zahvaljujući njima, koji su me bodrili svojom duhovitošću, koji su se zaustavljali s vremena na vreme i tražili da odmorim, došli smo do prve visoravni, gde se nadalje nastavljao malo ravniji put, sa mnogo manje snega, gde nije bilo potrebno da se prti.
Florina je svo vreme išla ispred mene i komentarisala čarobnost predela, ali nažalost ništa od toga nije bilo zabeleženo. Njoj je bilo dobro i ona je fino gazila kroz sneg. Kasnije je čak i svoj štapa ustupila meni. Okretala se stalno u nadi da će ugledati osmeh na mom licu. A ja sam bila u takvom stanju da mi je bilo potpuno svejedno ako bi me svi napustili i otišli. U tom trenutku činilo mi se to kao najlakše i najbolje rešenje, iako sada zvuči veoma patetično. Moral mi je bio na veeeeoma niskoj lestvici.
I konačno, stigli smo do prve visoravni. Tu sam popila malo vode, mada sam bila opomenuta od strane vodiča jer je to dodatno zadržavanje.

Putokaz

Dobre vode

Od visoravno je dalje put vodio do Dobrih voda. To je bilo naše prvo stajalište. Put je uglavnom bio ravan a tu i tamo bi bio neki uspon sa nerazrađenom prtinom. Kako bi došli do takvih delova meni bi bilo teško. Kako sam sve sa sebe poskidala, pa ostala i bez kape, rukavica i šala (jer šta god bi od toga na sebe stavila bilo bi mi muka) kada bih zbog nestabilnosti pala u sneg ruka bi mi se momentalno zaledila. Probala bih da očistim sneg, ali on je bio zalepljen, te sam posle nekog vremena odustala od toga i uvek bih posle pada na ruke, onako snežne, navlačila rukavice, da ih ugrejem, i potom opet skidala. I stigosmo konačno do Dobrih voda gde su nas čekali ostali planinari.
Ti ostali planinari bili su prilično smrznuti jer su nas, sa kraja kolone, čekali ravno 20 minuta. Kasnije sam u razgovoru sa Florinom komentarisala kako bi bilo pametnije da su tih 20 minuta rasporedili na sasvim kratke pauze. Po nama i pauza od bukvalno 30 sekundi je dovoljna. Da se stane, izduva nos, uhvati vazduh i opuste malo mišići. Naravno, svi oni imali su mnogo više kondicije od nas, ili bolje reći imali su kondicije, a mi ne. No opet. Kako piše na sajtu našeg društva, u Kodeksu planinarske etike, najbrži i najsnažniji planinar treba da se prilagodi najslabijem i najsporijem, jer planinarenje nije takmičarska disciplina već obuhvata mnogo toga.

Kako smo se svi okupili naš vodič, Vlada Radivojević, predložio je da se podelimo u tri grupe. Jedna bi išla u planinarski dom, preko Rajca. Druga bi išla sa njim do vrha Suvobora, a treća do Danilovog vrha, što bi bio najveći poduhvat u našoj turi. Florina i ja smo se odlučile za planinarski dom. Bilo je jasno da nemamo snage za neke veće akcije.
Dok je Vlada predlagao, Florina je jela svoj drugi sendvič, a ja preuzimala svoje stvari, oblačila se te taman kada sam htela da i ja pronađem svoj sendvič Vlada je proglasio pokret. I to momentalni.


Devetočlana grupa

Naša grupa brojala je devet planinara. Nju su predvodili Dragan i Vesna, muž i žena, koji imaju veliko planinarsko iskustvo i ujedno GPS. Dragan i Vesna su stvarno divni. Dragan je mene svo vreme pratio i kada je bilo potrebno prtio mi je stazu, a svima nama, kada je video da je teško ponavljao „polako, polako”. Meni je odlazak do Doma predstavljao veliku radost u nadi da će se moja agonija završiti veoma brzo. Veliko opterećenje sam imala i zbog toga da zadržavam celu kolonu i da se drugi zbog mene gnjave, pa je to odmah demoralisalo. Međutim nisam znala da nas je od tog Doma delilo još 10 km (što je u normalnim uslovima zaista jako malo, ali tada je izgledalo kao da treba peške do Beograda da idemo).

Krenuli smo. I odmah smo krenuli na pogrešnu stranu. Našli smo se na nekoj njivi, kada je Dragan shvatio da mu je to ipak nepoznat put i da ne treba u ovakvim uslovima da se krene u nova istraživanja, bez obzira šta pokazuje GPS.

Krenuli smo prvo na desnu stranu…
…i shvatili da smo pogrešili
A onda smo krenuli na drugu stranu

Vreme je postajalo sve gore i gore. Spuštala se magla, pa uskoro nismo mogli da vidimo prst pred okom. To je ponekada izgledalo podjednako strašno i divno. Osećala sam se povremeno kao u Kurosavinom filmu „Snovi” u priči sa planinarima. Delovalo mi je kao da smo u pustinji koja je umesto peska imala sneg. Ništa se nije videlo – gore i dole je bilo belo, a levo, desno, napred i nazad, isto – belo. Ja i dalje nisam imala jaknu, kapu, šal, a Florina se plašila da ću se razboleti. Da sam mogla skinula bih i cipele i sve sa sebe jer mi se odeća činila kao oklop koji me steže i neda mi da se krećem. Nije mi bilo hladno.

Zaklon
Poneko drvo
Nešto

Nisam sigurna da znam kako je tekao naš put do Doma. Znam da je jako dugo trajao, a da se meni ponekada činilo da hodam u mestu. Sada nas je bilo mnogo manje, i prtina ispred mene je bila mnogo manja, a sneg je bio mnogo dublji. Na nekim mestima nam je prelazio preko struka, na nekim mestima smo propadali... A meni su koraci onih ispred mene bili predugački, pa bih morala da zagazim u čist sneg u želji da nastavim dalje.

Magla
U koloni
Naša prtina
Zaglavljeni u snegu

Išli smo, išli po putanji na koju nas je navodio GPS, ali smo se često gubili, silazili sa puta i sl. (kažu da GPS maši po 200-300 m, a potrebno je ipak neko vreme da bi shvatili da je omašio – dok se pozicioniramo). Kako je sneg sve bio zavejao nisu mogle da se vide ni oznake na drveću, ako bi se ono uopšte pojavilo. Najsmešnije mi je bilo kada je Dragan rekao da idemo po obroncima šume, a mi nismo mogli da vidimo ni jedno jedino drvo. Polako neki su počeli da paniče, u želji da se odvoje i krenu sami, ali ih je Vesna smirivala i ubeđivala da zna gde smo i da ćemo sigurno stići do cilja. A ja, ja sam bila ubeđena da nikada neću stići do doma. Zbog mene pravili su te pauze od 30 sekundi, i bez njih bih sigurno ostala u toj snežnoj pustinji. Dragan mi je u nekom trenutku ponudio bonžitu i moram priznati da sam je smazala onako zaleđenu (da, da i ona može da se zaledi) i da sam živnula na neko vreme.

Polako nestaje iz vidokruga
Zaleđeni nanosi po površini

Kada je počeo da šiba neki jak vetar po nama, počela sam i da se oblačim. Taj jak vetar je nosio sa sobom i sneg koji nas je bockao kao neke iglice, a tekstura koja se pravila po površini snežnog pokrivača je bila fantastična i zabeležena u pozadini našeg malog mozga. U nekom trenutku, neko ko je išao prvi viknuo je „dalje nema”. Tu smo se svi slatko nasmejali, ali je stvarno izgledalo kao da je to kraj sveta pa provalija i da dalje nema. Skrenuli smo i nakon još malo hoda počela je da nam se ukazuju civilizacija. Istina u vidu napuštenih kuća, bar su tako izgledale, ali moguće je da su to bile vikendice.

Oliva u lošem stanju
Zaleđena kosa

Deo kolone, prednji deo, skrenuo je unutar neke nedovršene kuće, da napravi pauzu. Znali smo da smo blizu cilja pa je sve bilo mnogo lakše. Florina i ja smo popile malo čaja iz našeg termosa, jela nisam jer sam znala da ima još malo.

Utočište
Okolne kuće
Sve je zaleđeno…
…ali lepo

Nakon tog odmora, krenuli smo dalje. Bili smo stvarno blizu, to nam je konačno rekao i putokaz. A onda smo se kao pravi drugari slikali.

Devetočlani tim
i jedan slika

Spas

Planinarski dom

Konačno, nakon mnogo sati hoda, smestili smo se u Dom. Florina i ja smo se izgrlile, a onda smo isproveravale suvoću odeće, čarapa, cipela. Sve je bilo cakum, pakum. Naručili smo čorbu, kuvano vino, a onda i sve ostalo što ima. Ja sam otvorila konačno svoj sendvič i u slast ga smazala, samo što me je grlo grebuckalo. Dan kasnije, u ponedeljak, shvatila sam da nikada crvenije grlo u životu nisam imala. A pila sam i svoju totalno sleđenu vodu, koja se postepeno u Domu topila. Inače, flašice sa vodom su nam svima bile zaleđene.

Lekovita čorba od 100 dinara i kuvano vino od 150

Tu smo ćaskali, slušali iskustva drugih, slušali priče iz škole visokogorstva i bili srećni što smo tu. Čekali smo ostale grupe. Florina je polako zaspala, pored radijatora, na klupici (ja sam se malo razočarala što kao pravi planinarski dom ovaj nije imao kamin).
Dva sata nakon našeg povratka stigla je i druga grupa. Oni su se isto gubili, mučili i stigli umorni, a pola sata nakon njih stigla je i treća grupa u kojoj su bili najiskusniji planinari, a neki od njih su izjavili da se skoro nisu tako namučili i umorili. Svi su seli, jeli, pili i odmarali. Mrak je već bio pao, a nas je čekao spust.


Povratak u selo Ba


Polako smo krenuli. Florina i ja smo se potrudili da budemo među prvima da ne bi zaostali. Nismo imali lampe i baš smo se pokajale, mada smo se na kraju, bez posledica spustile po potpunom mraku. Grupe su se raštrkale, jer kada smo mi krenuli neki su još uvek večerali.
Spuštali smo se po betonskom seoskom putu. Imali smo 5 km do autobusa. I sve bi to bilo lako da se tokom dana nije sneg topio i da se tada, po noći, nije zaledio, pa je put bio jezivo klizav. Nekoliko puta smo bile blizu pada, ali srećom sve se dobro završilo.
Stigle smo do busa, tu smo se sreli i sa mojim prvim pomagačima, divnim ljudima koji su me terali da obećam da ću se i sledeće nedelje pojaviti u akciji.

Naš konačni skor bio je: naša grupa 20 km, ona do Suvobora 23 km, a ona do Danilovog vrha 27 km. U Domu su nam rekli da se to po ovakvom snegu računa duplo.


I nakon svega


Florina se nakon svega uplašila da sam ja završila sa planinarskom karijerom, ali naprotiv. Ni jednog trenutka se nisam pokajala što smo krenule. Istina je da nisam uživala, osim na momente, ali ovako nešto niko ne bi mogao da nam prepriča pa da mi iz toga naučimo (kao što ni ova cela priča ne može verodostojno da prenese osećanja i sam događaj). Ono što smo naučile je da za hodanje po snegu čovek mora:
– da ima mnogo dobru kondiciju,
– da jede nešto što će mu dati snagu, ali ga neće opteretiti,
– da pije dovoljno tečnosti tokom celog puta
– da gricka usput nešto što daje snagu
– da se ne obuče previše toplo, već da osluškuje svoje telo
– da održava ritam kretanja i što je najvažnije
– da se ne forsira, ako vidi da ne može, tj. da dobro proceni svoje mogućnosti jer posledice mogu biti katastrofalne.

24.10.2010.

Drmanovina

Planina Maljen – Kosjerić – Selo Seča reka – Kanjon reke Tmuše – Planina Drmanovina – Vrh Grad (1022 m) – Crkva Brvnara
24.10.2010.

Ko voli jesen? Mi ne! Jesen je tužna, mračna, skraćuje se dan, postaje hladnije, pada kiša, duva vetar… Šta tu ima lepo?! Što je Florina jednom rekla  ja nisam volela masline, a onda sam ih shvatila, sada ih baš mnogo volim. Toga se često setim kad nešto ne volim. Tako su Florina i Oliva uspele da shvate jesen.

Kada izađete iz grada i samo se malo od njega udaljite, shvatite, u momentu, šta jesen sa sobom donosi lepo. Kroz šetnje otkrivaju se i neke druge stvari o kojima ste razmišljali i pitali se zašto su takve, a odgovora nije bilo. Jesen je jedno od najšarenijih godišnjih doba (mada bi u šumi verovatno to rekli za svako godišnje doba – šuma je divna!) i ujedno veoma inspirativna (možda nas jesen više podstiče na stvaranje, a proleće nas puni energijom koja nam je za zo stvaranje potrebna). Ta eksplozija boja oduzima dah i zaustavlja vas, omađijane, na putu da ispunite cilj. Sigurna sam da nema Florine da viče hajde, hajde ostala bih u šumi dok ne bih fotografisala sve do jednog lista svih drveća u pokušaju da uhvatim sve moguće kombinacije boja.

Krenuli smo iz Beograda dok je na ulicama još uvek bio mrak. Pravi mrak – bez uličnog osvetljenja. Naš vodič ovog puta bio je Momir Bosanac. To je jedan predivan vodič uz kojeg čovek svašta može da nauči. Uz njega sve je teklo nekako lagano i prirodno – pojavljivao bi se baš u trenutku kada vam je potreban, zastajao kada vam je taman to bilo potrebno, učio nas kako da dišemo kad smo umorni, a lepu prirodu dodatno pretvarao u poeziju, pa su je sasvim sigurno na pravi način doživeli i oni koji su, možda zauzeti penjanjm, gledali više u zemlju nego oko sebe. Sve ovo zvuči previše poetično, znam, ali šta da vam kažem o čoveku koji putovanje započne tako što svima podeli bombone. A onda ceo autobus u slast mljacka. Hahaha.


Planina Maljen

Imali smo to zadovoljstvo da na putu do naše destinacije pređemo preko predivne planine Maljen. Već tu su pred nas počele da se pojavljuju te čarolije boja. Momir nam je pričao o planini, o čuvenim odmaralištima pored kojih smo prolazili, među kojima je i Divčibare, o svemu što se na može videti, toliko živopisno da smo zamislile da nam sledeća akcija bude baš tu. A onda su pred nas počeli da se pružaju vidici na niže vrhove planina, sve u daljinu okupanu oblacima, tako da se čovek lako mogao zavarati i pomisliti da je pred nama more. Odmah mi je bilo žao što nisam sa prave strane autobusa da makar to fotografišem. Moja želja je bila uslišena, Momir je zaustavio autobus i ovo je ono što smo videli (naravno, nikada na aparatu ne može da se sačuva onako kako to zaista izgleda – sve je to milionima puta lepše i doživljaj daleko jači):

More ili…
Planinari sa pogledom na…


Kosjerić i okolina

Udahnuvši taj predivni morski vazduh, upivši pogled koji još uvek u nama izaziva ushićenje, krenuli smo dalje, put Kosjerića u kojem smo se zaustavili da popijemo kafu i najavimo svoj popodnevni dolazak na čuvenu čorbu. U toj kafani postoji čika koji se nalazi u Ginisovoj knjizi rekorda zato što je skuvao najveću čorbu. Zaista dobar način da se jedno mesto promoviše. I sada mnogi dolaze na čorbu upravo u tu kafanu, znajući priču. Inače, po Momirovom kazivanju, ceo ovaj kraj je veoma posvećen turizmu. Seoski turizam je već doživeo svoj bum, međutim mnogi ljudi su se polakomili, kaže, počelo je svašta da se dešava te je interesovanje opalo, ali još uvek postoji.

Dve kafe 110 dinara


Seča Reka

Od Kosjerića ostalo nam je bilo sasvim malo do sela Seča Reka u kojem je trebalo da počnemo da se penjemo na planinu Drmanovina, do vrha Grad (prošli smo i pored čuvene cementare i krša crvene boje oko kojeg se vio gusti dim). Postoji dva objašnjenja za nastajanje imena ovog sela. Jedno kaže da je to zato što se na tom mestu spajaju mnoge reke, tj. seku glavnu reku (reka Sečica), a drugo da se baš tu odigrala velika seča Turaka. Ova reka, ili ove reke, pune su riba, pa smo na našem putu pršli pored nekoliko ribnjaka, a neki planinari su kupili ribu. Kraj je poznat i po lovištima, u šta smo se mogli uveriti jer, dok smo se penjali, ispred nas su se čule lovačke puške.

Mapa Kosjerića i okoline
Prelazak preko rečice i napuštanje sela


Drmanovina

Napustili smo selo, njegovu istoriju, njegove dogodovštine i počeli da se penjemo. UH! To je sve što bi mogle da kažemo. Nema tu šta mnogo da se priča. Oko nas je bila samo šuma (Momir kaže bukova šuma), čula se reka Tmuša koja nas je skoro svo vreme pratila, mirisalo je na sve strane raznoliko. Sunce nam je bilo baš dobar prijatelj i svi su bili srećni. Šetali smo, šetali, šetali… malo smo odmorili, na proplanku. Tu su se razdvojili planinari koji nisu bili u kondiciji za penjanje, a onda smo počeli šetnju kroz strmu šumu. E taman kada vam je duša u nosu Momir kaže stoooooj, okreni se i izduvaj. Tako smo se svako malo okretali i gledali šta smo iza sebe ostavili, te opet odmarali, udisali, gledali i uživali. Ta teža uzbrdica brzo je prošla. Dok smo se peli više smo gledali u zemlju, naravno, prekrivenu tim šarenim lišćem, u kojem smo na svakom koraku mogli da vidimo pečurke neke druge vrste. Nikog nije bilo u blizini ko je mogao da nam kaže nešto o pojedinačnim vrstama, samo smo ih gledali i divili im se.

Neobične forme
Početak šume
Bistra, baš bistra reka, mada je Florina odmah primetila plastičnu kesu
Skljoc…
Pogled na gore…
Pogled sa strane…
Meštanin
Gusta šuma, mnogo lišća, mnogo boja…
Lansiranje
Pogled sa odmorišta
Šumovit uspon
Oliva i Florina
Vatreno drvo
Zeleni, mekani tepih
Blizu vrha
Pogled s vrha


Pečurke

Prva u nizu neobičnih pečuraka
Još jedna
Loš snimak ali pečurka vredna pažnje
Vižljasta i bela

Čini nam se kao da smo do vrha stigli jako brzo. Čulo se da je nekoliko njih reklo da bi htelo još, nije se ljudima išlo dole. A mnogi ni ne vole da se spuštaju (to nas je iznenadilo, jer ovo spuštanje nije ono pravo planinsko spuštanje, po grebenima i sl.). Na vrhu Grad (koje zovu brdo Grad) sreli smo se sa planinarima iz planinarskog društva Kopaonik, koji su tu došli drugim putem. Sa ovog vrha ne puca pogled kao sa drugih vrhova. Proplanak je prilično velik, tako da tu postoje i kućice i jedna terasica kao zaklon. Tu smo ručali i odmorili, a potom nam je jedan čovek iz tog kraja objašnjavao o okolnim planimama, koje su se videle sa tog mesta, imenujući ih i pominjući njihove vrhove.

Vrh Grad, ništa naročito…
Grupno fotografisanje planinara
Pogled s vrha
Dva planinarska društva
Čičak

Krenuli smo da se spušamo do sela Seča reka, ali drugom stranom. Kako naš Momir više nije bio glavni vodič baš smo se razvukli. Na kraju kolone su naravno bili manijakalni fotografi i oni koji su sporo hodali.

Vatreno drvo, jedno od mnogih
Isto drvo
Drvo pored
Šarena šuma
Crvenilo

Crkva

Put na dole doveo nas je pravo do čuvene crkve Brvnara, crkve iz 15. veka posvećenoj sv. Đorđu. Tu smo poslušali nešto o istoriji, pogledali, slikali iako nam je sveštenik rekao da je zabranjeno (a meni baš nije jasno zašto).

Crkva posvećena sv. Đorđu
Dekoracija na vratima crkve
Vrata crkve
Krajputaš, jedna strana
Krajputaš, druga strana

Svaka grupa se ukucala u svoj autobus, a mi onako pomalo umorni po još uvek divnom danu krenuli put restorana i čorbe. Čorbu smo naručili svi, ali nije bila zanimljiva ni toliko ukusna.

Hladnjikava čorba i ne baš tako ukusna, ali od gospodina Ginisa

Sada ne možemo da se setimo da li je još uvek bio dan kada smo krenuli kući. Znam samo da su nam oči sijale ispunjene svim onim zlatnim bojama, koje nam je otkrila jesen.