Tunel 17 – Sokolovac (590 m) – Kanjon reke Boljetinke
25.09.2010.
Jutro u Beogradu je obećavalo lep dan, mnogo više nego vremenska prognoza. Ali ko danas može da se pouzda u prognozu. Za kraj u koji smo išli meteorološki izveštaji na internetu ne mogu da se nađu. Obično pogledamo mapu, vidimo koji je grad najbliži, pa odemo na neki od onih svetskih servisa i vidimo šta nas čeka. Ali vreme u gradu nikada ne može biti isto kao i vreme na planini.
 |
| Jutro u Zemunu |
Krenuli smo negde oko 7 sati. Kasnio nam je jedan saputnik, ali niko se na njega nije ljutio. To je lepo. Društvo je bilo veselo od samog početka, čule su se šale i gromoglasni smeh. Bio je prisutan i izvesni gospodin Marić, kako kasnije čujemo – legenda planinarskih akcija. Tek kasnije se uverimo da se legendarnost ogleda u zabavljanju grupe, a ne u planinarskim poduhvatima. Mada, za svakog od nas odlazak na planinu zaista predstavlja poduhvat.
Putovali smo oko tri i po sata. Put kod Velikog Gradišta se radio pa je trebalo pronaći zaobilaznice u kojima smo se malo izgubili. Devojka iz zadnjeg dela autobusa je došla da pomogne, jer je poznavala put, te se nekako izvukosmo. Pored svega posebnu pohvalu upućujemo vozaču našeg autobusa koji je izuzetno pažljivo vozio. Naročito se to odnosi na povratak kada ga je u bezbednoj vožnji ometala kiša.
Naš vodič, Goca Atanasijević, objasnila nam je gde idemo i šta nas čeka. Iz tehničkih razloga došlo je do promene prvobitnog plana da se popnemo na vrh Čoka Njalta, te Sokolovac postaje naš novi cilj. Naime, na putu do planiranog vrha sačekala bi nas izrovana staza, prilično teška za prelazak. Trebalo je i da se nađemo sa drugarima iz planinarskog društva iz Kladova i da sa njima krenemo u akciju. Goca je obećala lepo vreme, bez kiše, jer su joj tako rekli u meteorološkoj stanici Crni vrh. Međutim, nije tako bilo.
Jedno od prvih ushićenja na našem putu dočekalo nas je na
Golupcu. To je, kako ga je Goca predstavila: Jedino preostalo more u Srbiji. Dunav je u tom delu najširi i stvarno izgleda kao more. Kako je duvao jak vetar tako su se po površini te morske reke valjali ogromni talasi, sasvim drugačiji od onih na moru. Možda zbog fascinacije izgledom tog predela, a možda je to stvarno tako, ti talasi su nam izgledali moćniji nego oni koje smo viđala na moru. Onaj pregib talasa, što talas čini talasom, bio je veoma širok i nije se preklapao nego se samo kretao. Veoma neobično. Kroz tvrđavu Golubac smo prošli i malkice se razočarali što stoji tako nekako nezaštićena (iako su se oko internet prezentacije potrudili).
Malo potom zaustavili smo se u selu Brnjica gde je od jednog čike trebalo da kupimo kupinovo vino. Ali, čika se nije pojavio na dogovorenom mestu u dogovoreno vreme te tako odlučismo da dođemo u povratku. Odmah je bilo jasno da se to neće dogoditi.
Sokolovac
Početak naše šetnje bio je kod tunela 17 na samoj obali Dunava (negde oko 11h15). Iznad nas nalazila se velika stena, a oko nas gusto rastinje. Na betonskom putu, kod tunela, sačekala nas je poruka da su drugi planinari krenuli već oko 9 i da će nas čekati na vrhu. Krenuli smo i mi.
Put kojim smo išli ima malu stazu, ali ne mnogo prohodnu. Obraslo je gustim rastinjem tako da je jasno da se tuda ne prolazi baš često. Planinari koji su išli napred pravili su put prohodnijim. Naravno, nije nam tako bilo svo vreme, već samo na početku, što je davalo potpuno drugačiji utisak, u odnosu na prošli put, kada je neko veće zelenilo pozivalo na radost i zaklon od sunca. Najčešće rastinje sa kojim smo se susretali bio je šipurak, pa smo se tako i najviše kačili na njegovo trnje. To je bilo prilično nezgodno jer mislim da ne postoji ni jedan garderoba koja može da prođe nekažnjeno uz toliko trnje. Tako su moje pantalone, planinarske, završile sa izvučenim koncima na nekoliko mesta. Florina i ja smo se složile da je potpuno besmisleno da planinarska oprema bude tako skupa, a da ju je moguće uništiti tokom jedne šetnje. I ona i ja smo svo vreme držali kamašne u rancu, koje bi nam prilično pomogle da smo ih odmah stavile. Ali, to nije jedina greška koju smo juče napravile i iz koje smo nešto naučile. I to je dobro.
 |
| Šipurak ponekada može da bude nezgodan domaćin |
 |
| Drugi problematičan, čičak |
Odmah na tom početku primetile smo da su boje sasvim drugačije. Da su čudne. Njihov intezitet je bio nestvaran. Čim smo prošli gusto rastinje, i prvi susret sa šipkom, naleteli smo na šumu koja je ličila na one iz bajki o Trnovoj Ružici ili nekoj sličnoj. To je jedan tunel zelenila, bez kraja. U tom trenutku svako ima osećaj da je ta šuma tu upravo zbog njega i da ga dočekuje na najbolji i najsvečaniji mogući način. Imala sam osećaj da će se za nama zatvoriti, ali to se nije desilo. Hahaha.
 |
| Gostoljubiva šuma |
Povremeno sa leve, a potom sa desne strane, pratio nas je potočić (više nego reka). Kako nam do kraja nije baš sasvim jasno gde smo tačno bile, ostaju samo nagađanja da je to bila reka Pesača.
 |
| Potočić, možda reka Pesača |
Peli smo se uz nju, presecajući je. Ta nemogućnost da do kraja shvatimo pozicije naše šetnje navele su nas da proučavamo mape, prvo one na Google Earth-u, a potom topografske koje se mogu naći na internetu. Nažalost, iako je sam vrh Sokolovac pronađen, visina nije, a još manje je jasno kojoj planini taj vrh pripada. Ono što je sigurno bili smo u nacionalnom parku Đerdap (
Interesantna virtuelna prezentacija Nacionalnog parka Đerdap).
Kako smo napredovali našom putanjom uzbrdo tako je zvuk potočića bio jači. Nekoliko minijaturnih vodopada, srazmeno malih koliko je mala i reka, ukrašavalo je fluoroscentno zeleni predeo. Zemlja se smenjivala od stenovite i sive, do neobično crvene, preko žute. Tokom čitave šetnje prošli nekoliko različitih tipova zemlje (najrazličitijih boja). A evo kako piše na nekim sajtovima:
Rezervat Bosman-Sokolovac – Opšti rezervat prirode
Kao osnovni razlog što je rezervat prirode „Bosman – Sokolovac” stavljen pod zaštitu je taj što se na ovom podrucju nalaze zajednica niskih šuma i šibljaka (Syringeto-monsspesuleto-colurnetum), reliktna zajednica mešovitog sastava sa karakterističnim vrstama (Acereto-fraxineto-colurnetum-mixtum) i osiromašena zajednica bukve i mecije leske (Fagetum montanum-colurnetosum). Istovremeno ovo područje predstavlja i značajno geološko nalazište mezozojske liaske faune.
Rezervat Čoka Njalta sa Pesačom – Opšti rezervat prirode
Rezervat prirode „Čoka Njalta sa Pesačom” predstavlja veliki tipični refugijum reliktnih i retkih vrsta drveća i njihovih zajednica. Raznovrsni kraški geomorfološki oblici u ovom „istočnom kršu” se prema Petroviću (1978), odlikuju baš ovim smenjivanjem raznih geomorfoloških oblika na malim rastojanjima (vrtače, škarpe, ostenjaci, sipari, okomite stene, šiljate stene, deluvijalni nanosi, itd.), što je dovelo do formiranja različitih staništa, mikro i nanostaništa, a samim tim i do formiranja različitih zajednica, mikrocenotičkih grupacija vrsta i velikog biodiverziteta, naročito na stenjacima.
 |
|
I još (
Ekološko društvo Endemit):
Nacionalni park „Đerdap” obiluje različitim tipovima staništa i predstavlja dobar model-objekat za opšta i specifična istraživanja flore i vegetacije.
To je jedan od najmlađih nacionalnih parkova u Republici Srbiji, za koji se kaže da je jedan od najlepših u Evropi. Odlikuje se najstarijom geološkom istorijom, najdužom kompozitnom dolinom – sa tri klisure, dva kanjona i tri kotline, najstarijom i najvećom vodenom probojnicom u Evropi, gde je Dunav najdublji i najuži.
Po svom biogeografskom položaju, područje Đerdapa se nalazi na granici dva floristička regiona: srednjoevropskog ili regiona listopadnih šuma i pontsko-južnosibirskog ili stepsko-šumostepskog (Stevanović, 1996).
Područje Nacionalnog parka „Đerdap” je jedan od najvećih i najsevernijih evropskih refugijuma arkto-tercijarne flore i vegetacije. U njemu je zabeleženo preko 50 različitih tipova šumskih i žbunastih zajednica, od kojih čak 35 imaju reliktni karakter (Medarević, 2001). Osnovna odlika ovih šumskih ekosistema je polidominantnost, što znači da se u njima nalazi veliki broj vrsta drveća i žbunova. Najočuvanije sastojine polidominantnih šuma su zaštićene u okviru 8 strogih rezervata: Lepenski vir, Golubac, klisura Boljetinske reke – Greben, Bosman – Sokolovac, Čoka – Njalta sa Pesačom, Ciganski potok, Šomrda, Bojana, i jednog regionalnog parka – Veliki i Mali Štrbac.
Floristička istraživanja na području Đerdapa započeta su krajem XIX veka od strane Josifa Pančića i njegovih učenika. U toku istraživanja flore Kneževine Srbije, Josif Pančić je područje Đerdapa obišao dvanaest puta u periodu od 1853. do 1876. godine (Pančić, 1874; Stevanović,1996). Dalja istraživanja su bila sporadična, ali su obuhvatala ve ć i deo teritorije Nacionalnog parka. Prema Stevanović-u (1996) na području Đerdapa raste više od 900 vrsta i podvrsta vaskularnih biljaka. Međutim, kompletan popis biljnih vrsta Nacionalnog Parka „Đerdap” nije do sada urađen.
I tako dalje. A evo još jedno interesantno objašnjenje u tekstu o
Gvozdenoj kapiji.
 |
| Uspon, kroz šumu |
 |
| Uspon, na livadi |
Nakon, otprilike, sat vremena uspona počeli smo da nailazimo na prva domaćinstva. Tačnije, prvo su se pojavile njive sa različitim usevima od kojih u ovom delu godine dominira bundeva sa velikim žutim cvetovima i narandžastim plodom.
 |
| Tikva i njen cvet na njivi |
Poneko od tih imanja je ograđeno, ali samo ako je u pitanju neka njiva bez kuće. Ukoliko je tu čitavo domaćinstvo onda ga od ostatka sveta ne deli nikakva ograda. To nas je baš iznenadilo, iako je na svakih otprilike kilometar bila po jedna kuća. Da ne pričamo o tome da nigde, ama baš nigde, nismo videli ni jednu minijaturnu prodavnicu. Odmah je jasno koliko je život ovih ljudi različit od naših života. Ta prva njiva na koju smo naišli bila je okružena belim krpama, vezanim u čvor, po granama drveća. Poučeni iskustvom od prošlog puta bili smo sigurni da je u pitanju magija, a onda nam je neko objasnio da su to strašila. Pa da, logično. Od tada pa nadalje videli smo najneverovatnije izglede strašila. Samo jedno od njih bilo je humanizovano, sva ostala su bila vrlo apstraktna a jedno od meni omiljenih je bilo veliko zvonce zakačeno za jedan tanak štap (ličilo je na neku mnooogo mršavu kravu).
 |
| Strašilo, zvonce |
Tu i tamo sretali smo se sa seljacima koji su skupljali travu i koji su nas oduševljeno pozdravljali i sa interesovanjem pitali da li smo dobro i da li izdržavamo. Jako nas je zanimalo kako mi to njima izgledamo i šta li misle o tim našim poduhvatima.
 |
| Sretali smo se sa seljacima, koji su nas pitali da li izdržavamo |
Kod prve kuće, one sa plavim prozorima, koju smo nazvali grčka kuća, naravno, napravili smo prvu pauzu. Tu smo videli i kućicu neobičnog izgleda. Šupa je bila puna sena, a kuća prazna. U povratku smo tu sreli domaćina, koji nas je kao i svi pre njega poslužio rakijom (naravno, ko je hteo).
 |
| Takozvana „grčka kuća” |
 |
| Planinari odmaraju kod „grčke kuće” |
 |
| Kućica neobičnog izgleda (odmah pored „grčke”) |
 |
| Pogled sa odmorišta |
 |
| Još jedan pogled |
Od grčke kućice put je bio malo ravniji, pa smo mogli da se odmaramo u hodu. Sunce nas još uvek nije pozdravilo ni jednim zračkom a iznad planina, preko kojih nam je stalno prelatio pogled, šetali su se gusti sivi oblaci. Sledeća kućica je bila pravo remek delo arhitekture. Vidi se da su je svojim rukama sagradili ljudi koji u njoj žive, ali se takođe vidi da je svakom ćošku posvećena posebna pažnja. Zavesa je, interesantno, visila na prozoru sa spoljne strane, a peć je bila na dvorištu, ukopana u zemlju. Tu se grupa planinara okupila oko čike koji je ličio na medu, za kojeg smo saznali da je šumar i gle(!) sa prezimenom Medić. To je bilo veselo.
 |
| Ručni rad |
 |
| Šporet u zemlji |
 |
| Šumar Medić |
Pozdravili smo se sa njima, nakon kratke stanke i razgovora i krenuli dalje, ne znajući da nas tu, odmah iza kuće, čeka vrh i ujedno naš prvi cilj.
Ne znam u koliko sati smo se popeli na vrh, ali znam da je taj vrh dobro čuvan od strane bodljikavog bilja. Probili smo se kroz njega a onda svi ostali paralizovani prizorom koji smo videli kao i promenom klime koja je potom usledila. Vetar je duvao tolikom silinom da sam par puta pomislila da će nas oduvati. Florina je bila u tolikom šoku da se na prvih nekoliko fotografija sa vrha pojavljuje u majici kratkih rukava, da bi nakon nekoliko minuta na sebe obukla sve što je mogla da nađe u rancu.
 |
| Približavanje vrhu i pogled |
 |
| Oliva na vrhu Sokolovca (Florina ne želi da se fotografiše) |
Posedeli smo neko vreme na vrhu. Malo smo jeli, malo se fotografisali. Goca nam je pokazala biljku Rtanjski čaj, što nam je posebno bilo zanimljivo. Protrljali smo listiće među prstima i raširio se divan miris. I odjednom, na drugom vrhu, odmah pored, ugledali smo drugare iz drugog kluba koji su nam se ubrzo pridružili.
 |
| Rtanjski čaj na Sokolovcu |
 |
| Naš vodič Goca (levo) se susreće sa planinarima iz drugog društva |
Kanjon reke Boljetinke
Krenuli smo dalje. To dalje podrazumevalo je malo povratka nazad. Gde god je moglo išlo se prečicom, što je ponekada bilo teško, naročito na delu gde smo se spuštali niz pošumljenu padinu sa rastresitom zemljom. Noge su nam tu klizile i čak su i štapovi bili od slabe pomoći. No, bilo je tu i ljudi koji su preletali preko svega toga, što sam ja doživela kao posebnu tehniku, ali se nisam usudila da je probam.
 |
| Nezgodan spust, slalom |
 |
| Prelazak preko potočića :) |
Tamo gde je šipak bio samo ukras na putu bilo ga je predivno i gledati i fotografisati. Veoma često nam se činilo da su u pitanju japanske trešnje, elegantnog izgleda. Naravno, usled vremena koje je svo vreme bilo tmurno boje i kontrasti su bili mnogo intenzivniji i samim tim zanimljiviji. Gotovo sve što nije bilo stena bilo je drečave boje. Uključujući i razne tonove zelene. I ovoga puta mogli smo da jedemo kupine, a probali smo i ljoskavac (biljku čije smo ime prošli put zaboravile). Ljoskavac osim što lepo izgleda ima i lep ukus. Ponekada se pojavi i nešto gorko, ali nam je objašnjeno da prilikom otvaranja čaure, listovi čaure ne smeju da dodirnu plod jer ga oni načine gorkim.
 |
| Cvetić |
 |
| Muž i žena |
 |
| Čuveni ljoskavac |
 |
| Bilje |
 |
| Neverovatne boje |
 |
| Još jedna paleta |
Na putu ka kanjon reke Boljetinke, videli smo mnogo napuštenih kuća. Tek u nekoliko njih živeli su ljudi udaljeni jedni od drugih. U jednoj se pekla rakija, gde nam se domaćin, nakon kraćeg razgovora, zahvalio što smo došli i pozvao da opet dođemo. Opet, u jednom drugom domaćinstvu čovek i žena su nas dočekali puni radosti, a čika se čak i rasplakao od sreće ponavljajući
pa koje mi je društvo stiglo pred kuću pitajući kako smo se tu najednom stvorili i odakle smo došli. Naravno, flaša sa rakijom je doneta kako bi kružila družinom. Većina planinara nije zainteresovana za alkohol mada ima nekolicina onih koji vole da popiju, pa su bili posluženi. Tu smo saznali da se nalazimo na Štrbini, kao i da vrh na koji smo se upravo bili popeli zovu Bandera.
 |
| Napušteni kućerci |
 |
| Jedan od vrhova |
 |
| Štala i vrh |
 |
| Misirače u dvorištu mnogih kuća |
 |
| Čeka neobičnog oblika |
Nastavili smo. Vrlo brzo došli smo do puta za koji mislimo da se zove stari Milanovački drum. E pa taj drum je bio najteži deo puta. Nekoliko kilometara tvrdog asfalta može da predstav veliki problem. Tada su počele da nas bole noge i to u donjem delu. Uporedo sa putem prostire se Dunav i pogled je na svakom koraku fantastičan. Malo malo pa smo morali da fotografišemo, a uz put su nas častile divlje jabuke, šljive, gloginje (uhhh, kako je to gorko, ali kažu zdravo), šipak (njega nismo jeli),…
 |
| Gloginje |
 |
| Drečavo zelene jabuke |
 |
| Divna trava |
 |
| Crvena zemlja |
 |
| Kamenje obraslo mahovino (Florinino omiljeno) |
 |
| Planinari u travi |
 |
| Pečurka na stablu |
 |
| Opet pečurka na stablu |
 |
| Opet muž i žena |
I eto, baš na tom putu susreli smo se sa sitnom kišom. Prvo je padala polako, a nismo ni primetili kada se pojačala. Tada smo napravile drugu grešku. Umesto sa prvim kapima da obučemo kabanice, ostale smo u svojim propusnim jaknama, koje su kisle i kisle, a onda su samo u jednom trenutku propustile i to je bilo krajnje neprijatno. Srećom posle smo, dok nam se u busu soft shell sušio, mogle da se preobučemo u kabanicu, ali plastika na kratke rukave nije prijatna.
Tim putem smo išli nekoliko kimometara. Grupa se tu baš razvukla i u jednom trenutku nikoga nije bilo ni ispred nas, ni iza nas. Na kraju puta nas je, osim drugara, dočekao fantastičan kanjon reke Boljetinke. Velike stene, sa onim šarenim slojevima, nadvijaju se nad tako malu reku. Deluje veoma moćno.
 |
Kanjon reke Boljetinke
|
 |
| Raznobojne stene, slojevitost |
 |
| Putokazi kod kanjona |
 |
| Objašnjenje |
Kada smo se skupili otišli smo do autobusa koji je stajao na pogrešnom mestu pa nas je on prevezao do kafane čije ime smo zaboravili, ali je kod nekog Toše ili tako nešto. Tamo smo mogli da naručimo svežu ribu i riblju čorbu. Nas dve, smrznute, osim čorbe naručile smo i rakijicu. Podelile smo utiske sa onima koji su sedeli za našim stolom. Tu smo se naslušali fantastičnih priča što je došlo kao bonus na sve divote koje smo imali prilike da vidimo tokom dana.
 |
| Riblja čorba i rakijica, 160 dinara |
 |
Umorni planinari na okrepljenju
|
Umorni, svako se skupio u svoje autobusko ćoše. Mnogi su dremali a naš dobri vozač nas je polako vraćao kući. Iz busa smo izašli oko ponoći. Prešli smo 16 kilometara i visinsku razliku od 630 metara. Sve to u roku osmočasovnog radnog vremena. A koja razlika!
