24.10.2010.

Drmanovina

Planina Maljen – Kosjerić – Selo Seča reka – Kanjon reke Tmuše – Planina Drmanovina – Vrh Grad (1022 m) – Crkva Brvnara
24.10.2010.

Ko voli jesen? Mi ne! Jesen je tužna, mračna, skraćuje se dan, postaje hladnije, pada kiša, duva vetar… Šta tu ima lepo?! Što je Florina jednom rekla  ja nisam volela masline, a onda sam ih shvatila, sada ih baš mnogo volim. Toga se često setim kad nešto ne volim. Tako su Florina i Oliva uspele da shvate jesen.

Kada izađete iz grada i samo se malo od njega udaljite, shvatite, u momentu, šta jesen sa sobom donosi lepo. Kroz šetnje otkrivaju se i neke druge stvari o kojima ste razmišljali i pitali se zašto su takve, a odgovora nije bilo. Jesen je jedno od najšarenijih godišnjih doba (mada bi u šumi verovatno to rekli za svako godišnje doba – šuma je divna!) i ujedno veoma inspirativna (možda nas jesen više podstiče na stvaranje, a proleće nas puni energijom koja nam je za zo stvaranje potrebna). Ta eksplozija boja oduzima dah i zaustavlja vas, omađijane, na putu da ispunite cilj. Sigurna sam da nema Florine da viče hajde, hajde ostala bih u šumi dok ne bih fotografisala sve do jednog lista svih drveća u pokušaju da uhvatim sve moguće kombinacije boja.

Krenuli smo iz Beograda dok je na ulicama još uvek bio mrak. Pravi mrak – bez uličnog osvetljenja. Naš vodič ovog puta bio je Momir Bosanac. To je jedan predivan vodič uz kojeg čovek svašta može da nauči. Uz njega sve je teklo nekako lagano i prirodno – pojavljivao bi se baš u trenutku kada vam je potreban, zastajao kada vam je taman to bilo potrebno, učio nas kako da dišemo kad smo umorni, a lepu prirodu dodatno pretvarao u poeziju, pa su je sasvim sigurno na pravi način doživeli i oni koji su, možda zauzeti penjanjm, gledali više u zemlju nego oko sebe. Sve ovo zvuči previše poetično, znam, ali šta da vam kažem o čoveku koji putovanje započne tako što svima podeli bombone. A onda ceo autobus u slast mljacka. Hahaha.


Planina Maljen

Imali smo to zadovoljstvo da na putu do naše destinacije pređemo preko predivne planine Maljen. Već tu su pred nas počele da se pojavljuju te čarolije boja. Momir nam je pričao o planini, o čuvenim odmaralištima pored kojih smo prolazili, među kojima je i Divčibare, o svemu što se na može videti, toliko živopisno da smo zamislile da nam sledeća akcija bude baš tu. A onda su pred nas počeli da se pružaju vidici na niže vrhove planina, sve u daljinu okupanu oblacima, tako da se čovek lako mogao zavarati i pomisliti da je pred nama more. Odmah mi je bilo žao što nisam sa prave strane autobusa da makar to fotografišem. Moja želja je bila uslišena, Momir je zaustavio autobus i ovo je ono što smo videli (naravno, nikada na aparatu ne može da se sačuva onako kako to zaista izgleda – sve je to milionima puta lepše i doživljaj daleko jači):

More ili…
Planinari sa pogledom na…


Kosjerić i okolina

Udahnuvši taj predivni morski vazduh, upivši pogled koji još uvek u nama izaziva ushićenje, krenuli smo dalje, put Kosjerića u kojem smo se zaustavili da popijemo kafu i najavimo svoj popodnevni dolazak na čuvenu čorbu. U toj kafani postoji čika koji se nalazi u Ginisovoj knjizi rekorda zato što je skuvao najveću čorbu. Zaista dobar način da se jedno mesto promoviše. I sada mnogi dolaze na čorbu upravo u tu kafanu, znajući priču. Inače, po Momirovom kazivanju, ceo ovaj kraj je veoma posvećen turizmu. Seoski turizam je već doživeo svoj bum, međutim mnogi ljudi su se polakomili, kaže, počelo je svašta da se dešava te je interesovanje opalo, ali još uvek postoji.

Dve kafe 110 dinara


Seča Reka

Od Kosjerića ostalo nam je bilo sasvim malo do sela Seča Reka u kojem je trebalo da počnemo da se penjemo na planinu Drmanovina, do vrha Grad (prošli smo i pored čuvene cementare i krša crvene boje oko kojeg se vio gusti dim). Postoji dva objašnjenja za nastajanje imena ovog sela. Jedno kaže da je to zato što se na tom mestu spajaju mnoge reke, tj. seku glavnu reku (reka Sečica), a drugo da se baš tu odigrala velika seča Turaka. Ova reka, ili ove reke, pune su riba, pa smo na našem putu pršli pored nekoliko ribnjaka, a neki planinari su kupili ribu. Kraj je poznat i po lovištima, u šta smo se mogli uveriti jer, dok smo se penjali, ispred nas su se čule lovačke puške.

Mapa Kosjerića i okoline
Prelazak preko rečice i napuštanje sela


Drmanovina

Napustili smo selo, njegovu istoriju, njegove dogodovštine i počeli da se penjemo. UH! To je sve što bi mogle da kažemo. Nema tu šta mnogo da se priča. Oko nas je bila samo šuma (Momir kaže bukova šuma), čula se reka Tmuša koja nas je skoro svo vreme pratila, mirisalo je na sve strane raznoliko. Sunce nam je bilo baš dobar prijatelj i svi su bili srećni. Šetali smo, šetali, šetali… malo smo odmorili, na proplanku. Tu su se razdvojili planinari koji nisu bili u kondiciji za penjanje, a onda smo počeli šetnju kroz strmu šumu. E taman kada vam je duša u nosu Momir kaže stoooooj, okreni se i izduvaj. Tako smo se svako malo okretali i gledali šta smo iza sebe ostavili, te opet odmarali, udisali, gledali i uživali. Ta teža uzbrdica brzo je prošla. Dok smo se peli više smo gledali u zemlju, naravno, prekrivenu tim šarenim lišćem, u kojem smo na svakom koraku mogli da vidimo pečurke neke druge vrste. Nikog nije bilo u blizini ko je mogao da nam kaže nešto o pojedinačnim vrstama, samo smo ih gledali i divili im se.

Neobične forme
Početak šume
Bistra, baš bistra reka, mada je Florina odmah primetila plastičnu kesu
Skljoc…
Pogled na gore…
Pogled sa strane…
Meštanin
Gusta šuma, mnogo lišća, mnogo boja…
Lansiranje
Pogled sa odmorišta
Šumovit uspon
Oliva i Florina
Vatreno drvo
Zeleni, mekani tepih
Blizu vrha
Pogled s vrha


Pečurke

Prva u nizu neobičnih pečuraka
Još jedna
Loš snimak ali pečurka vredna pažnje
Vižljasta i bela

Čini nam se kao da smo do vrha stigli jako brzo. Čulo se da je nekoliko njih reklo da bi htelo još, nije se ljudima išlo dole. A mnogi ni ne vole da se spuštaju (to nas je iznenadilo, jer ovo spuštanje nije ono pravo planinsko spuštanje, po grebenima i sl.). Na vrhu Grad (koje zovu brdo Grad) sreli smo se sa planinarima iz planinarskog društva Kopaonik, koji su tu došli drugim putem. Sa ovog vrha ne puca pogled kao sa drugih vrhova. Proplanak je prilično velik, tako da tu postoje i kućice i jedna terasica kao zaklon. Tu smo ručali i odmorili, a potom nam je jedan čovek iz tog kraja objašnjavao o okolnim planimama, koje su se videle sa tog mesta, imenujući ih i pominjući njihove vrhove.

Vrh Grad, ništa naročito…
Grupno fotografisanje planinara
Pogled s vrha
Dva planinarska društva
Čičak

Krenuli smo da se spušamo do sela Seča reka, ali drugom stranom. Kako naš Momir više nije bio glavni vodič baš smo se razvukli. Na kraju kolone su naravno bili manijakalni fotografi i oni koji su sporo hodali.

Vatreno drvo, jedno od mnogih
Isto drvo
Drvo pored
Šarena šuma
Crvenilo

Crkva

Put na dole doveo nas je pravo do čuvene crkve Brvnara, crkve iz 15. veka posvećenoj sv. Đorđu. Tu smo poslušali nešto o istoriji, pogledali, slikali iako nam je sveštenik rekao da je zabranjeno (a meni baš nije jasno zašto).

Crkva posvećena sv. Đorđu
Dekoracija na vratima crkve
Vrata crkve
Krajputaš, jedna strana
Krajputaš, druga strana

Svaka grupa se ukucala u svoj autobus, a mi onako pomalo umorni po još uvek divnom danu krenuli put restorana i čorbe. Čorbu smo naručili svi, ali nije bila zanimljiva ni toliko ukusna.

Hladnjikava čorba i ne baš tako ukusna, ali od gospodina Ginisa

Sada ne možemo da se setimo da li je još uvek bio dan kada smo krenuli kući. Znam samo da su nam oči sijale ispunjene svim onim zlatnim bojama, koje nam je otkrila jesen.

26.09.2010.

Sokolovac i kanjon reke Boljetinke

Tunel 17 – Sokolovac (590 m) – Kanjon reke Boljetinke
25.09.2010.

Jutro u Beogradu je obećavalo lep dan, mnogo više nego vremenska prognoza. Ali ko danas može da se pouzda u prognozu. Za kraj u koji smo išli meteorološki izveštaji na internetu ne mogu da se nađu. Obično pogledamo mapu, vidimo koji je grad najbliži, pa odemo na neki od onih svetskih servisa i vidimo šta nas čeka. Ali vreme u gradu nikada ne može biti isto kao i vreme na planini.

Jutro u Zemunu
Krenuli smo negde oko 7 sati. Kasnio nam je jedan saputnik, ali niko se na njega nije ljutio. To je lepo. Društvo je bilo veselo od samog početka, čule su se šale i gromoglasni smeh. Bio je prisutan i izvesni gospodin Marić, kako kasnije čujemo – legenda planinarskih akcija. Tek kasnije se uverimo da se legendarnost ogleda u zabavljanju grupe, a ne u planinarskim poduhvatima. Mada, za svakog od nas odlazak na planinu zaista predstavlja poduhvat.

Putovali smo oko tri i po sata. Put kod Velikog Gradišta se radio pa je trebalo pronaći zaobilaznice u kojima smo se malo izgubili. Devojka iz zadnjeg dela autobusa je došla da pomogne, jer je poznavala put, te se nekako izvukosmo. Pored svega posebnu pohvalu upućujemo vozaču našeg autobusa koji je izuzetno pažljivo vozio. Naročito se to odnosi na povratak kada ga je u bezbednoj vožnji ometala kiša.

Naš vodič, Goca Atanasijević, objasnila nam je gde idemo i šta nas čeka. Iz tehničkih razloga došlo je do promene prvobitnog plana da se popnemo na vrh Čoka Njalta, te Sokolovac postaje naš novi cilj. Naime, na putu do planiranog vrha sačekala bi nas izrovana staza, prilično teška za prelazak. Trebalo je i da se nađemo sa drugarima iz planinarskog društva iz Kladova i da sa njima krenemo u akciju. Goca je obećala lepo vreme, bez kiše, jer su joj tako rekli u meteorološkoj stanici Crni vrh. Međutim, nije tako bilo.

Jedno od prvih ushićenja na našem putu dočekalo nas je na Golupcu. To je, kako ga je Goca predstavila: Jedino preostalo more u Srbiji. Dunav je u tom delu najširi i stvarno izgleda kao more. Kako je duvao jak vetar tako su se po površini te morske reke valjali ogromni talasi, sasvim drugačiji od onih na moru. Možda zbog fascinacije izgledom tog predela, a možda je to stvarno tako, ti talasi su nam izgledali moćniji nego oni koje smo viđala na moru. Onaj pregib talasa, što talas čini talasom, bio je veoma širok i nije se preklapao nego se samo kretao. Veoma neobično. Kroz tvrđavu Golubac smo prošli i malkice se razočarali što stoji tako nekako nezaštićena (iako su se oko internet prezentacije potrudili). Malo potom zaustavili smo se u selu Brnjica gde je od jednog čike trebalo da kupimo kupinovo vino. Ali, čika se nije pojavio na dogovorenom mestu u dogovoreno vreme te tako odlučismo da dođemo u povratku. Odmah je bilo jasno da se to neće dogoditi.


Sokolovac

Početak naše šetnje bio je kod tunela 17 na samoj obali Dunava (negde oko 11h15). Iznad nas nalazila se velika stena, a oko nas gusto rastinje. Na betonskom putu, kod tunela, sačekala nas je poruka da su drugi planinari krenuli već oko 9 i da će nas čekati na vrhu. Krenuli smo i mi.

Put kojim smo išli ima malu stazu, ali ne mnogo prohodnu. Obraslo je gustim rastinjem tako da je jasno da se tuda ne prolazi baš često. Planinari koji su išli napred pravili su put prohodnijim. Naravno, nije nam tako bilo svo vreme, već samo na početku, što je davalo potpuno drugačiji utisak, u odnosu na prošli put, kada je neko veće zelenilo pozivalo na radost i zaklon od sunca. Najčešće rastinje sa kojim smo se susretali bio je šipurak, pa smo se tako i najviše kačili na njegovo trnje. To je bilo prilično nezgodno jer mislim da ne postoji ni jedan garderoba koja može da prođe nekažnjeno uz toliko trnje. Tako su moje pantalone, planinarske, završile sa izvučenim koncima na nekoliko mesta. Florina i ja smo se složile da je potpuno besmisleno da planinarska oprema bude tako skupa, a da ju je moguće uništiti tokom jedne šetnje. I ona i ja smo svo vreme držali kamašne u rancu, koje bi nam prilično pomogle da smo ih odmah stavile. Ali, to nije jedina greška koju smo juče napravile i iz koje smo nešto naučile. I to je dobro.

Šipurak ponekada može da bude nezgodan domaćin
Drugi problematičan, čičak

Odmah na tom početku primetile smo da su boje sasvim drugačije. Da su čudne. Njihov intezitet je bio nestvaran. Čim smo prošli gusto rastinje, i prvi susret sa šipkom, naleteli smo na šumu koja je ličila na one iz bajki o Trnovoj Ružici ili nekoj sličnoj. To je jedan tunel zelenila, bez kraja. U tom trenutku svako ima osećaj da je ta šuma tu upravo zbog njega i da ga dočekuje na najbolji i najsvečaniji mogući način. Imala sam osećaj da će se za nama zatvoriti, ali to se nije desilo. Hahaha.

Gostoljubiva šuma

Povremeno sa leve, a potom sa desne strane, pratio nas je potočić (više nego reka). Kako nam do kraja nije baš sasvim jasno gde smo tačno bile, ostaju samo nagađanja da je to bila reka Pesača.

Potočić, možda reka Pesača

Peli smo se uz nju, presecajući je. Ta nemogućnost da do kraja shvatimo pozicije naše šetnje navele su nas da proučavamo mape, prvo one na Google Earth-u, a potom topografske koje se mogu naći na internetu. Nažalost, iako je sam vrh Sokolovac pronađen, visina nije, a još manje je jasno kojoj planini taj vrh pripada. Ono što je sigurno bili smo u nacionalnom parku Đerdap (Interesantna virtuelna prezentacija Nacionalnog parka Đerdap). Kako smo napredovali našom putanjom uzbrdo tako je zvuk potočića bio jači. Nekoliko minijaturnih vodopada, srazmeno malih koliko je mala i reka, ukrašavalo je fluoroscentno zeleni predeo. Zemlja se smenjivala od stenovite i sive, do neobično crvene, preko žute. Tokom čitave šetnje prošli nekoliko različitih tipova zemlje (najrazličitijih boja). A evo kako piše na nekim sajtovima:
Rezervat Bosman-Sokolovac – Opšti rezervat prirode
Kao osnovni razlog što je rezervat prirode „Bosman – Sokolovac” stavljen pod zaštitu je taj što se na ovom podrucju nalaze zajednica niskih šuma i šibljaka (Syringeto-monsspesuleto-colurnetum), reliktna zajednica mešovitog sastava sa karakterističnim vrstama (Acereto-fraxineto-colurnetum-mixtum) i osiromašena zajednica bukve i mecije leske (Fagetum montanum-colurnetosum). Istovremeno ovo područje predstavlja i značajno geološko nalazište mezozojske liaske faune.

Rezervat Čoka Njalta sa Pesačom – Opšti rezervat prirode
Rezervat prirode „Čoka Njalta sa Pesačom” predstavlja veliki tipični refugijum reliktnih i retkih vrsta drveća i njihovih zajednica. Raznovrsni kraški geomorfološki oblici u ovom „istočnom kršu” se prema Petroviću (1978), odlikuju baš ovim smenjivanjem raznih geomorfoloških oblika na malim rastojanjima (vrtače, škarpe, ostenjaci, sipari, okomite stene, šiljate stene, deluvijalni nanosi, itd.), što je dovelo do formiranja različitih staništa, mikro i nanostaništa, a samim tim i do formiranja različitih zajednica, mikrocenotičkih grupacija vrsta i velikog biodiverziteta, naročito na stenjacima.
 I još (Ekološko društvo Endemit):
Nacionalni park „Đerdap” obiluje različitim tipovima staništa i predstavlja dobar model-objekat za opšta i specifična istraživanja flore i vegetacije.
To je jedan od najmlađih nacionalnih parkova u Republici Srbiji, za koji se kaže da je jedan od najlepših u Evropi. Odlikuje se najstarijom geološkom istorijom, najdužom kompozitnom dolinom – sa tri klisure, dva kanjona i tri kotline, najstarijom i najvećom vodenom probojnicom u Evropi, gde je Dunav najdublji i najuži.
Po svom biogeografskom položaju, područje Đerdapa se nalazi na granici dva floristička regiona: srednjoevropskog ili regiona listopadnih šuma i pontsko-južnosibirskog ili stepsko-šumostepskog (Stevanović, 1996).
Područje Nacionalnog parka „Đerdap” je jedan od najvećih i najsevernijih evropskih refugijuma arkto-tercijarne flore i vegetacije. U njemu je zabeleženo preko 50 različitih tipova šumskih i žbunastih zajednica, od kojih čak 35 imaju reliktni karakter (Medarević, 2001). Osnovna odlika ovih šumskih ekosistema je polidominantnost, što znači da se u njima nalazi veliki broj vrsta drveća i žbunova. Najočuvanije sastojine polidominantnih šuma su zaštićene u okviru 8 strogih rezervata: Lepenski vir, Golubac, klisura Boljetinske reke – Greben, Bosman – Sokolovac, Čoka – Njalta sa Pesačom, Ciganski potok, Šomrda, Bojana, i jednog regionalnog parka – Veliki i Mali Štrbac.
Floristička istraživanja na području Đerdapa započeta su krajem XIX veka od strane Josifa Pančića i njegovih učenika. U toku istraživanja flore Kneževine Srbije, Josif Pančić je područje Đerdapa obišao dvanaest puta u periodu od 1853. do 1876. godine (Pančić, 1874; Stevanović,1996). Dalja istraživanja su bila sporadična, ali su obuhvatala ve ć i deo teritorije Nacionalnog parka. Prema Stevanović-u (1996) na području Đerdapa raste više od 900 vrsta i podvrsta vaskularnih biljaka. Međutim, kompletan popis biljnih vrsta Nacionalnog Parka „Đerdap” nije do sada urađen.

I tako dalje. A evo još jedno interesantno objašnjenje u tekstu o Gvozdenoj kapiji

Uspon, kroz šumu
Uspon, na livadi

Nakon, otprilike, sat vremena uspona počeli smo da nailazimo na prva domaćinstva. Tačnije, prvo su se pojavile njive sa različitim usevima od kojih u ovom delu godine dominira bundeva sa velikim žutim cvetovima i narandžastim plodom. 

Tikva i njen cvet na njivi

Poneko od tih imanja je ograđeno, ali samo ako je u pitanju neka njiva bez kuće. Ukoliko je tu čitavo domaćinstvo onda ga od ostatka sveta ne deli nikakva ograda. To nas je baš iznenadilo, iako je na svakih otprilike kilometar bila po jedna kuća. Da ne pričamo o tome da nigde, ama baš nigde, nismo videli ni jednu minijaturnu prodavnicu. Odmah je jasno koliko je život ovih ljudi različit od naših života. Ta prva njiva na koju smo naišli bila je okružena belim krpama, vezanim u čvor, po granama drveća. Poučeni iskustvom od prošlog puta bili smo sigurni da je u pitanju magija, a onda nam je neko objasnio da su to strašila. Pa da, logično. Od tada pa nadalje videli smo najneverovatnije izglede strašila. Samo jedno od njih bilo je humanizovano, sva ostala su bila vrlo apstraktna a jedno od meni omiljenih je bilo veliko zvonce zakačeno za jedan tanak štap (ličilo je na neku mnooogo mršavu kravu).

Strašilo, zvonce
Tu i tamo sretali smo se sa seljacima koji su skupljali travu i koji su nas oduševljeno pozdravljali i sa interesovanjem pitali da li smo dobro i da li izdržavamo. Jako nas je zanimalo kako mi to njima izgledamo i šta li misle o tim našim poduhvatima. 

Sretali smo se sa seljacima, koji su nas pitali da li izdržavamo
Kod prve kuće, one sa plavim prozorima, koju smo nazvali grčka kuća, naravno, napravili smo prvu pauzu. Tu smo videli i kućicu neobičnog izgleda. Šupa je bila puna sena, a kuća prazna. U povratku smo tu sreli domaćina, koji nas je kao i svi pre njega poslužio rakijom (naravno, ko je hteo). 

Takozvana „grčka kuća”
Planinari odmaraju kod „grčke kuće”
Kućica neobičnog izgleda (odmah pored „grčke”)
Pogled sa odmorišta
Još jedan pogled
Od grčke kućice put je bio malo ravniji, pa smo mogli da se odmaramo u hodu. Sunce nas još uvek nije pozdravilo ni jednim zračkom a iznad planina, preko kojih nam je stalno prelatio pogled, šetali su se gusti sivi oblaci. Sledeća kućica je bila pravo remek delo arhitekture. Vidi se da su je svojim rukama sagradili ljudi koji u njoj žive, ali se takođe vidi da je svakom ćošku posvećena posebna pažnja. Zavesa je, interesantno, visila na prozoru sa spoljne strane, a peć je bila na dvorištu, ukopana u zemlju. Tu se grupa planinara okupila oko čike koji je ličio na medu, za kojeg smo saznali da je šumar i gle(!) sa prezimenom Medić. To je bilo veselo. 

Ručni rad
Šporet u zemlji
Šumar Medić
Pozdravili smo se sa njima, nakon kratke stanke i razgovora i krenuli dalje, ne znajući da nas tu, odmah iza kuće, čeka vrh i ujedno naš prvi cilj. 

Ne znam u koliko sati smo se popeli na vrh, ali znam da je taj vrh dobro čuvan od strane bodljikavog bilja. Probili smo se kroz njega a onda svi ostali paralizovani prizorom koji smo videli kao i promenom klime koja je potom usledila. Vetar je duvao tolikom silinom da sam par puta pomislila da će nas oduvati. Florina je bila u tolikom šoku da se na prvih nekoliko fotografija sa vrha pojavljuje u majici kratkih rukava, da bi nakon nekoliko minuta na sebe obukla sve što je mogla da nađe u rancu. 

Približavanje vrhu i pogled
Oliva na vrhu Sokolovca (Florina ne želi da se fotografiše)


Posedeli smo neko vreme na vrhu. Malo smo jeli, malo se fotografisali. Goca nam je pokazala biljku Rtanjski čaj, što nam je posebno bilo zanimljivo. Protrljali smo listiće među prstima i raširio se divan miris. I odjednom, na drugom vrhu, odmah pored, ugledali smo drugare iz drugog kluba koji su nam se ubrzo pridružili.

Rtanjski čaj na Sokolovcu
Naš vodič Goca (levo) se susreće sa planinarima iz drugog društva


Kanjon reke Boljetinke

Krenuli smo dalje. To dalje podrazumevalo je malo povratka nazad. Gde god je moglo išlo se prečicom, što je ponekada bilo teško, naročito na delu gde smo se spuštali niz pošumljenu padinu sa rastresitom zemljom. Noge su nam tu klizile i čak su i štapovi bili od slabe pomoći. No, bilo je tu i ljudi koji su preletali preko svega toga, što sam ja doživela kao posebnu tehniku, ali se nisam usudila da je probam.

Nezgodan spust, slalom
Prelazak preko potočića :)
Tamo gde je šipak bio samo ukras na putu bilo ga je predivno i gledati i fotografisati. Veoma često nam se činilo da su u pitanju japanske trešnje, elegantnog izgleda. Naravno, usled vremena koje je svo vreme bilo tmurno boje i kontrasti su bili mnogo intenzivniji i samim tim zanimljiviji. Gotovo sve što nije bilo stena bilo je drečave boje. Uključujući i razne tonove zelene. I ovoga puta mogli smo da jedemo kupine, a probali smo i ljoskavac (biljku čije smo ime prošli put zaboravile). Ljoskavac osim što lepo izgleda ima i lep ukus. Ponekada se pojavi i nešto gorko, ali nam je objašnjeno da prilikom otvaranja čaure, listovi čaure ne smeju da dodirnu plod jer ga oni načine gorkim.

Cvetić
Muž i žena
Čuveni ljoskavac
Bilje
Neverovatne boje
Još jedna paleta
Na putu ka kanjon reke Boljetinke, videli smo mnogo napuštenih kuća. Tek u nekoliko njih živeli su ljudi udaljeni jedni od drugih. U jednoj se pekla rakija, gde nam se domaćin, nakon kraćeg razgovora, zahvalio što smo došli i pozvao da opet dođemo. Opet, u jednom drugom domaćinstvu čovek i žena su nas dočekali puni radosti, a čika se čak i rasplakao od sreće ponavljajući pa koje mi je društvo stiglo pred kuću pitajući kako smo se tu najednom stvorili i odakle smo došli. Naravno, flaša sa rakijom je doneta kako bi kružila družinom. Većina planinara nije zainteresovana za alkohol mada ima nekolicina onih koji vole da popiju, pa su bili posluženi. Tu smo saznali da se nalazimo na Štrbini, kao i da vrh na koji smo se upravo bili popeli zovu Bandera.

Napušteni kućerci
Jedan od vrhova
Štala i vrh
Misirače u dvorištu mnogih kuća
Čeka neobičnog oblika


Nastavili smo. Vrlo brzo došli smo do puta za koji mislimo da se zove stari Milanovački drum. E pa taj drum je bio najteži deo puta. Nekoliko kilometara tvrdog asfalta može da predstav veliki problem. Tada su počele da nas bole noge i to u donjem delu. Uporedo sa putem prostire se Dunav i pogled je na svakom koraku fantastičan. Malo malo pa smo morali da fotografišemo, a uz put su nas častile divlje jabuke, šljive, gloginje (uhhh, kako je to gorko, ali kažu zdravo), šipak (njega nismo jeli),…

Gloginje
Drečavo zelene jabuke
Divna trava
Crvena zemlja
Kamenje obraslo mahovino (Florinino omiljeno)
Planinari u travi
Pečurka na stablu
Opet pečurka na stablu
Opet muž i žena

I eto, baš na tom putu susreli smo se sa sitnom kišom. Prvo je padala polako, a nismo ni primetili kada se pojačala. Tada smo napravile drugu grešku. Umesto sa prvim kapima da obučemo kabanice, ostale smo u svojim propusnim jaknama, koje su kisle i kisle, a onda su samo u jednom trenutku propustile i to je bilo krajnje neprijatno. Srećom posle smo, dok nam se u busu soft shell sušio, mogle da se preobučemo u kabanicu, ali plastika na kratke rukave nije prijatna.

Tim putem smo išli nekoliko kimometara. Grupa se tu baš razvukla i u jednom trenutku nikoga nije bilo ni ispred nas, ni iza nas. Na kraju puta nas je, osim drugara, dočekao fantastičan kanjon reke Boljetinke. Velike stene, sa onim šarenim slojevima, nadvijaju se nad tako malu reku. Deluje veoma moćno.

Kanjon reke Boljetinke
Raznobojne stene, slojevitost
Putokazi kod kanjona
Objašnjenje
Kada smo se skupili otišli smo do autobusa koji je stajao na pogrešnom mestu pa nas je on prevezao do kafane čije ime smo zaboravili, ali je kod nekog Toše ili tako nešto. Tamo smo mogli da naručimo svežu ribu i riblju čorbu. Nas dve, smrznute, osim čorbe naručile smo i rakijicu. Podelile smo utiske sa onima koji su sedeli za našim stolom. Tu smo se naslušali fantastičnih priča što je došlo kao bonus na sve divote koje smo imali prilike da vidimo tokom dana.

Riblja čorba i rakijica, 160 dinara
Umorni planinari na okrepljenju
Umorni, svako se skupio u svoje autobusko ćoše. Mnogi su dremali a naš dobri vozač nas je polako vraćao kući. Iz busa smo izašli oko ponoći. Prešli smo 16 kilometara i visinsku razliku od 630 metara. Sve to u roku osmočasovnog radnog vremena. A koja razlika!