Severni Kučaj

Kučevo – Selo Duboka – Veliki Strenjak (735m) – Pećina Duboka

28.08.2010.

Naša avantura počinje zapravo na Smederevskom putu. Pukla nam je guma. Nije bilo dovoljno prijavljenih pa smo krenuli mini busom, u 7 ujutro. Vozač, prilično mlad, mučio se oko zamene. Ne znamo da li nije znao da je zameni, ili nije imao dobar alat, na primer dizalicu, ili… šta već dečaci koriste da bi menjali gume. Zaustavljali smo automobile i kamione ne bi li nam neko pomogao, ali avaj… Ipak, jedan kamiondžija je bio dobar i imao je sve što je trebalo pa smo uspeli da nastavimo putovanje. Za vreme ove prve duže pauze, grupica planinara našla je odmorište pod jednim drvetom prijatno zavaljeni u travi, vozač i vodič su vredno radili, a Florina i ja smo ćakulale u hladovini, iza busića.

Prva destinacija – Kučevo. Naš dobri vodič Dobrivoje je pun priča pa smo mnogo toga saznali još pre nego što smo stigli u grad. Ispričao nam je o tom kraju, o rusalkama, o tome šta ćemo videti kad stignemo, a šta u povratku. U Požarevcu nam se pridružio drugi vodič poznatiji po imenu Glocki.

Mapa okoline Kučeva

Kučevo

Jedan mali, ali veoma zanimljiv grad. Nalazi se u severoistočnoj Srbiji, u oblasti zvanoj Zvižd. Imali smo sreće da se baš na dan našeg prolaska kroz njega održava manifestacija Homoljski motivi. Ulice su bile preplavljene narodom i na svakom delu grada se dešavala po neka zanimljivost. Imali smo sat vremena pauze da sve obiđemo.

Prvo našta nas je naveo put je bila izložba sira. Tri dugačka stola, levo ovčiji sir, prva, druga i treća nagrada. Čeri paradajz. Sledeći sto, kozji sir, običan, sa začinskim biljem i sa vrganjima. Opet čeri paradajz i još neki minijaturni, kruškolikog oblika. Do trećeg stola nismo stigli. Zadržali smo se na kozjem stolu, probali i kupili, 350 dinara kilogram! Pitali smo tetu da li prodaje sir negde u Beogradu. Odgovor je bio Kalenić, naravno.

Kozji sir, www.homoljskisir.com

Kako se Florini mnogo pila kafa morale smo da svratimo i u lokalni kafić. Produženi espreso s mlekom 60 dinara. Služe Lavazzu. Oko nas meštani se uzvrteli. Svi nešto rade. Manifestacija traje, ali glavno dešavanje je najavljeno za popodne.

Prolaz kroz glavnu ulicu

Kafić u kojem služe dobru kafu

Nedaleko od kafića dešavalo se nešto što se zove Zlatne ruke. Tu su meštani izneli svakakve đakonije koje prave u tom kraju, od metalnih lonaca, preko ručnih radova i naravno hrane. Pitali smo ih za imena jela, ali ništa nismo zapamtile, nažalost. Odmah se vidi da je sve drugačije i nekako posebno. Veoma mnogo se koristi kukuruz u ishrani, a na stolovima su najzastupljeniji bili proja i kačamak. Kačamak izgleda kao pogača, baš je tvrd i može da se jede iz ruke (bez kašike ili viljuške). Proja je ona prava, seljačka, bez sira. I sve se to oseća baš na kukuruz, što nismo davno osetile u palenti koja može da se kupi u prodavnici kod nas.

Šerpe, ručni rad

Od kolača do kapa i torbi

Venčići

Kuvanje kačamaka

Hrana sa čudnim imenima

Kačamak

Ostalo nam je bilo još sasvim malo vremena da odjurimo do reke Pek i vidimo kako se vadi zlato. Moram priznati da nisam znala da se u našim rekama može pronaći zlato, ali malo pre me je Florina podsetila da postoji keks Zlatni Pek, koji sam igrom slučaja jela prošle nedelje, ali mi nije palo na pamet da sve to povežem. Pek zaista nazivaju zlatonosnom rekom.

Kod reke nas je sačekao jedan čikica koji je već nekim drugarima iz grupe pokazivao kako se vadi zlato. Uz pomoć nekog usisivača sa dna se vadi gomila kamenja i onda se to istresa na nešto što se zove tepih i tu se seje, jer zlato je teško pa pada na dno. Florina je napravila manji intervju sa čikicom, postavila milion i sto pitanja u sekundi, a kao poseldnje i famozno da li je moguće samostalno i bez te mašinerije pronaći zlato. Naravno da ne može, tvrdio je čika, ali upornost se isplatila. Kad se malo zagleda u vodu na suncu svetluca nekakva prašina. No, ne mora sve biti zlato. Uzmete u ruku i obavezno okrenete sa druge strane, ako je sa druge strane crno onda se to zove nekako drugačije, a ako je sa druge strane isto svetlucavo i žuto, onda je to zlato! Pronašli smo ga i uzeli za uspomenu. Imamo ga u sitnim mrivicama, kao i zalepljene na kamenčiće. Na pitanje zašto nema više ljudi koji vade zlato iz reke objašnjeno nam je da za svako izvađeno zlato mora da se plati državi određeni deo. Isto tako nije moguće zadržavti to zlato kod sebe, već mora odmah da se proda.

Kadica sa zlatom

Senke Florine i Olive na alatkama za vađenje zlata

Već smo bile poprilično probile dogovoreno vreme za susret grupe, pa smo odjurile pravac autobusa. Krenuli smo dalje put sela Duboka, a potom do zaseoka Valja Mare odakle smo započeli naše penjanje do Velikog Strenjaka.

Veliki Strenjak (735 m)

Trebalo je snabdeti se vodom pa smo pokucali na vrata nekih ljudi čija nam se kuća našla na putu. Vodič Glocki im se obratio na nekom čudnom jeziku koji nismo ni reč razumeli. Kasnije nam je Dobrivoje objasnio da je to staro rumunski koji se govori u tom delu. To je jezik koji ne razumeju ni Srbi ni Rumuni, a ostao je još iz perioda Turaka. Interesantno je da taj jezik ne postoji u pisanom obliku, već isključivo kao govorni, ali se sada neki zalažu da se napravi i njegova pisana verzija.

Kod njih smo uzeli vodu iz bunara. Čovek sa šeširom je Dobrivoje.

Kada smo kod ovih ljubaznih domaćina natočili vode iz bunara krenuli smo dalje pored reke. Prošli smo još nekoliko kuća koje su prilično udaljene jedna od druge, a ono što nam je odmah privuklo pažnju jeste da svaka kuća ima svoje groblje. Obično je ono smešteno na nekom brdašcetu pored kuće ili preko puta. Neka imaju veoma zanimljivu arhitekturu što spomenika, što klupa i stolova koji stoje baš pored njih. Sa druge strane, pored reke, malo malo pa se naleti na neki drveni sto sa klupom na kojem ponekada stoji hrana, a odmah pored je stub na kojem se nalaze zavežljaji cveća ili zimzelenog granja, povezanih crvenim koncem. Poznato je da ovaj kraj obiluje magijskim običajima, mada o njima nismo nešto mnogo saznali. Dobrivoje nam je rekao da je to sve pozitivna magija, tj. da se uvek nešto radi za neko dobro. Zanimljivo je da smo ta sva obeležje viđali baš uvek pored reke.

Groblje pored jedne kuće, ali i pored povrća

Klupa čudnog izgleda

Umrlica na kući

Ubrzo smo krenuli da se penjemo. Uspon nije bio težak jer smo tih 600 metara razlike prelazili u rasponu od 8 km. Išli smo po okolnim brdima, postepeno vijugajući, ali je bila baš velika vrućina pa je akcija time bila otežana. Ovde se naša oprema pokazala kao veoma dobra. Svi oni koji su imali pamučne majice vrlo brzo su bili potpuno mokri. Morali su povremeno da ih skidaju i suše na odmorištima, ili pak da ih sasvim skinu i više ne oblače. Mi sa sintetičkim majicama i pantalonama ostali smo potpuno suvi.

Put do vrha ima nekoliko fenomenalnih vidika. Odatle se vide okolni vrhovi, pa i Rumunija. Podloga je prilično stenovita pa smo vrlo brzo bili potpuno prašnjavi. Štapovi tu često skrenu jer nemaju gde da se zabodu, pošto je ispod prašine kamen. Nekoliko puta smo prošli kroz šumarke koji su nam pričinjavali olakšanje.

Paučina

Branje kupina

Uspon

Obeleženi put

Šuma i … hladovina

Negde na četvrtini puta Dobrivoje je odlučio da odustane, pa su još dve žene krenule sa njim nazad. Bilo mu je baš loše, imao je visok pritisak. Kasnije nam je priznao da je dobio loše vesti o svom sinu pa ga je to dodatno dotuklo. A kako i ne bi. Nakon toga je sve bilo dobro i sin je dobro, što je važno. Glocki nam je bio novi glavni vodič.

Kućica za lovca (kažu Volare i Ugi)

Polako smo počeli da primećujemo problem vode. I Florina i ja smo imale po jednu flašu od 0,75 l što je za ovakve vrućine veoma malo. Glocki nam je obećao izvor na pola puta ali se kasnije pokazalo da je izvor presušio. Ostala sam skroz bez vode, a Florina je imala još sasvim malo. Bacili smo se na kupine kao dobar izvor tečnosti i one su nam baš pomogle dok se nismo spustili i napunili ponovo naše flašice. Usput smo se nagledali predivnih biljaka, ukrasnih cvetića kao i onih lekovitih poput kantariona.

Drugari na vrhu

Kupine umesto vode

Vrh je konačno bio osvojen. Iako smo imali momka koji nam je nabijao jači tempo, šetnja je trajal malo duže nego što je planirano. Na ovom vrhu, kazao nam je Glocki, nije bilo još ni jedno planinarsko društvo tako da smo mi premijerno na njemu. Najzanimljivije od svega mi je bilo što je na toj vrh tački mravinjak, koji je prirodno viši od samog vrha. Mravi su ga osvojili i nadgradili.

Senka Florine i Olive na mravinjaku. Više od vrha.

Tu smo stali i odmorili se. Florina je izvadila kafu u tetrapaku kao nagradu pa smo se častile. Iako nisam ljubitelj tih kafa, pre svega zato što imaju šećer, ova mi je prijala kao ni jedna kafa do tada. Baš prava uteha, još i hladna.

Mmmmm, kafa.

Šljive džanerike

Kuće od kojih smo krenuli

Spust je bio brz. Pogled prilikom spuštanja još lepši. Videli smo u daljini kućice od kojih smo krenuli. Sunce je počelo da se provlači kroz oblake, pa nije bilo više ni vrućine, osećalo se da stiže i kiša. Nailazili smo na džanerike, vinogradarske breskve i ponovo kupine. Pri dnu nas je sačekao Dobrivoje. Bio je sasvim dobro. Krenuli smo sa njim put pećine.

Spuštanje uz oblačno nebo

Pećina Duboka

Na putu do pećine, malo i po pećini, a i posle pratio nas je jedan preslatki mali pas. Nije hteo da se odvoji od nas i bio je jako tužan kada smo se na kraju spakovali u bus i otišli. Iskreno se nadam da je našao put do svoje kuće.

Verni pratilac

Ispred pećine nalazi se natkrivena klupa sa stolom pa je prava divota uživati tu ceo dan, kao što su i učinile tete koje su se vratile sa Dobrivojem. Njih smo tamo zatekli. Dobrivoje nam je ispred pećine ispričao o tome kako je to jedna od najvećih pećina u Srbiji, kako ima veoma veliki ulaz, oko 30 m, o tome kako postoji glavni prolaz koji vodi do druge strane i dva bočna. Trebalo je da mi krenemo glanim prolazom, sve dok ne naletimo na neku prepreku koja bi nas zaustavila. Imali smo sreću da nije bilo vode, što mi je Milica već nagovestila, jer u ovo doba ni nema vode u pećini.

Sam ulaz u pećinu izaziva neko strahopoštovanje kod čoveka. Što je Florina lepo primetila, kao da se ulazi u hram. Pećina deluje moćno i jako, u isto vreme tajanstveno. Svetli deo pećine je 100 m i nas dve smo mislile da ćemo samo to i videti jer se za pećinu nismo pripremile onako kako je u planu bilo traženo, tj. nismo ponele gumene čizme a ni baterijske lampe. Međutim, kada je prošao svetli deo, mi smo želele da nastavimo pa smo pitale jednog čiku da mu se prikačimo na lampu. Dozvolio je, ali to nikako nije išlo, jer lampu mora da ima svako za sebe da bi video gde gazi. Polako neke žene su odustale i ustupile nam svoje lampe. I tako smo krenule dalje.

Ulazak u pećinu

Mrak u pećini

Penjanje po pećinskim stenama, savladavanje prepreka, mirisi, pećinski nakit, zvuk slepih miševa, sve je to pravi mistični doživljaj. Florina i ja smo bile presrećne. Tu smo stekle i novog drugara, Miroslava, koji nam je pridržavao lampe dok smo prelazile kade (tu smo shvatile da je najbolje imati čeone lampe jer onda čovek ima slobodne ruke za pridržavanje). Najsmešnije je bilo kada nam je Dobrivoje ukazivao na prvu kadu, ispunjenu vodom, ali prilično malu, pa kada su neki pitali gde se tačno nalazi Florina je uzviknula evo ovo lavorče. Nažalost nakon nekoliko prepreka naišli smo i na jednu koju nismo uspeli da savladamo, a za koju nam je Glocki kasnije kazao da se zove Biljanin vir (mada, gledajući plan pećine, mislim da smo pre stigli do dela koji se zove Jezero). Jedan vir smo prošli tako što smo stajali u njemu, to je prvi i zove se Cvijićev. Dubok je 3 m, ali je bio prazan, a taj drugi je bio ispunjen vodom i bez speleološke opreme dalje nije bilo moguće nastaviti pa smo morali da se vratimo. Usput smo se rukama dohvatili za nešto što smo mislili da je blato, ali smo danas saznale da su to zapravo izmeti slepih miševa. He.

Unutrašnjost pećine   foto: Miroslav Ćulibrk

Unutrašnjost pećine. Florina i Oliva u redu   foto: Miroslav Ćulibrk

Unutrašnjost pećine   foto: Miroslav Ćulibrk

Unutrašnjost pećine   foto: Miroslav Ćulibrk

Unutrašnjost pećine   foto: Miroslav Ćulibrk

Plan Dubočke pećine još poznate pod nazivom Gaura Mare

Na izlazu iz pećine dočekale su nas ludačke fluoroscenten boje. Drečavo zelena rastinja i čudno plava neba u predvečerje.

Uzeli smo naše flašice i napunili ih vodom iz potočića. Dobrivoje nam je rekao da se uvek popnemo par bukova više od onoga gde smo prošli i da tu natočimo vodu. Oko potočića smo videli te zavežljaje sa crvenim koncem i gomilu bačenog cveća.

Povratak

Do busa smo otišli drugim putem, kroz gusto rastinje. Tu smo naleteli na neku predivnu biljku koje su neke tete ponele za Beograd. I pored sve dobre volje zaboravila sam ime biljke. Znam da me je ime podsetilo na pad, te se verovatno zove nešto kao sroljan ili skrljan. Biljka je dobra za bubrege, ali i kao hrana za preživljavanje u planini.

Biljka zaboravljenog imena, dobra za bubrege

I na tom povratku nas je uhvatila kiša. Pljusak. To je bila Florinina želja ne bi li isprobala opremu i po kiši. Naravno u busu smo se osušile za dva minuta.

Bilo je već 20h pa je Dobrivoje predložio da svratimo do pekare Noć i dan u Kučevu, da neko nešto pojede ukoliko je gladan, pa da idemo za Beograd, jer je bio siguran da je program u Kučevu već završen i da se narod zbog kiše razbežao. Tako je i bilo. Usput smo još samo svratili do Požarevca da Glocki uzme svoje stvari jer je išao za Beograd. U Požarevcu se održavao karneval pa su se pored nas šetale devojke u čudnim kreacijama, poput vila i princeza. Veoma zanimljiv završetak.

Sve u svemu došli smo kuci oko 23h30, a ja sam bila odmornija nego kada se vratim sa posla. Opšti utisak me i dalje drži svom jačinom i čini me potpuno srećnom. Odlazak na ovakve izlete je kao odlazak na drugu planetu.

Više fotografija na Flickr-u.